Ташкент, Хуџанд
ХУЏАНД
Најдаља бивша совјетска република, на самој граници са Кином и Авганистаном, је Таџикистан. Земља Таџика. Није једина земља која у преводу значи „Земља Странаца“ (то значи и Велс, рецимо), али је једини народ који је за себе прихватио назив „странац“ – дословно то значи име „Таџик“ на туркијским језицима. А сами Таџици су персијски народ, једини у Средњој Азији, где су народи у остале четири републике туркијски народи: Казаси, Киргизи, Туркмени и Узбеци. Дакле, за разлику од комшија, где речи препознајемо из наших турцизама или њихових русизама, овде, пошто су Таџици Индоевропљани, препознајемо многе речи.
Устали смо тог јутра у Ташкенту, и отишли на аутобуску станицу где смо од једине жене која није знала руски, купили сјајне чебуреке, и погодили се за такси до границе која је 50км удаљена. Тамо смо морали изаћи и прешке прећи границу, показати е-визу, и погађати се за пут од границе до оближњег Хуџанда, са новим таксистом, јер је из неког разлога недозвољено да исти такси прелази границу. Но, нема везе. Одмах се ту „нацртавају“ локални ликови који мењају суме у сомоније и опскрбљени смо новцем, примају и доларе, евре и рубље, и то је мање-више то.
АЛЕКСАНДРОВА ЗЕМЉА – ТАМО ДАЛЕКО
Идемо кроз плодна поља некадашње Согдијане, најдаље земље на североисток до које је стигао Александар Велики. Делује потпуно сумануто доћи из Грчке и освајати Таџикистан пун гудура, и Авганистан, још пустији, али тада то ваљда није била толико безумна идеја, те је Александар одлучио да „посади“ овде још један град, по свом старом, добром, обичају, назвавши га Александрија. Сви се градови зову Александрија осим једног, који је назвао по свом коњу. Коњ се звао Букефал, јер је имао шару бика на глави („Бикоглави“) а то је данас Џелам у оближњем Пакистану. Ова Александрија од које ће настати Хуџанд, добила је име Александрија Есхате или Есхата, односно „Најдаља Александрија“. Налази се на обали реке Сир-Дарја, која се тада звала Јаксарт. Александар Велики (Македонски) стигао је до реке Јаксарт, 329. године пре нове ере, а ја свега 2342 године касније. Али је узбуђујуће видети реку баш у граду који је он основао и дао назив по себи. Данас је то Хуџанд, престоница северног Таџикистана, плодног и мање брдовитог.
УПОРИШТЕ СЕКУЛАРИЗМА
Од 1936. до 1991. био је позунат као Лењинабад (Лењинград на таџичком), а после распада СССР одиграо је улогу у трагичном Таџикистанском грађанском рату, и то са позитивне стране. Наиме, Таџици у Авганистану су били ватрени муџахедини већ годинама, и кренула је идеја да се Таџици «врате коренима», исламу, персијском писму, и да се можда и уједине. Тај генијални наум је долазио из Душанбеа, који се једно време звао Стаљинабад и који је био наклоњенији исламу. Земља се инстантно покидала на два дела, рат је трајао 5 година, интервенисали су и Казахстан, и Русија, а нарочито Узбекистан (Узбекистан са више од 20.000 војника, Русија са преко 15.000, Казахстан са 10.000) и муџахедини су 1997. протерани. Хуџанд је био за секуларну власт, и иако је земља страдала, Хуџанд се данас сматра светиоником слободе. Данас су Таџици верни сунитском исламу, интеграцијама са Русијом и Кином, ћирилици, и персијском наслеђу уз пуно секуларизма и мало марама, углавном код млађе популације и код бака на селу.
ПАРК И ТВРЂАВА – ЗЕЛЕНИ ГРАД У ОКЕР ОКРУЖЕЊУ
Идемо у предиван зелени парк на обали Сир-Дарје. Прво што се уочава је Колонада великана таџичке историје, а онда улазимо дубље у парк. Јесте у планинама али је врло спарно већ у мају. Страшно, загасито зелено. У центру парка је споменик Камолију Хуџандију, средњовековном персо-таџичком песнику. Наиме, у то доба, као и код Словена, биле су мале разлике у персијским језицима, па су тако фарси и таџички били веома блиски (били су један језик до 1000. године, као и сви словенски језици или сви нордијски). А онда су се у централну Азију доселили туркијски народи и почели су овај део персијских народа звати персијском речју за ТУЂИНА, која гласи „ТАЏИК“ (чак је и слично, индоевропски корен), и на крају су Таџици и сами прихватили то име.
И опет, нешто што нам боде очи. У Централној Азији пространства су гола – степе, полупустиње, пустиње, камене планине. Али градови су пуни зеленила и дрвећа, паркова и цвећа. Све супротно од нас који смо исекли сво дрвеће по градовима. Одмах поред парка, обновљена тврђава из доба Пута Свиле, а кажу са је слично изгледала и у Александрово време. У њој је данас Музеј Согдијане. Ахх… Согдијана, Хорасан, Харезам, Бактрија… сва древна имена из прича и стрипова о Александру, коначно уживо.
Важност тврђаве на путу свиле
Град је постојао доста дуго, највероватније због свог положаја на трговачком путу. Чак и у периоду освајања од стране Арапа, ова тврђава је издржала опсаду више од годину дана. Непробојне зидине арапска војска није могла да заузме. Касније, када је тврђава ипак пала, Арапи су насилно исламизирали сво становништво, а они који су се противили су побијени.
Иначе, исповедање хришћанства или јудаизма није било забрањено; био је само предмет пореза. Али у погледу зороастризма предузете су оштре мере. Ово је делимично због чињенице да је учење ватропоклоника обесхрабрило друге религије, а противљење исламизацији је било снажно. А на крају крајева, зороарстијанство није абрахамаска религија, на коју су Јевреји и хришћани имали «попуст», већ дуалистичка, према томе – врхунски харам!
Упркос свему овоме, Ђаур-Калу нису уништили Арапи. Тек у периоду монголског освајања Јучи, један од синова Џингис-кана, наредио је да се ово место претвори у прах. Али чак и након великих разарања, уништавања зороастријских списа и расељавања ове религије унутар региона, сачуван је велики број артефаката и информација о том периоду.
Назив који и данас носи "до последњег даха"
Таџицима је остала невероватно мала територија с обзиром да су били највећа култура и држава средњега века у Средњој Азији. Сви околни језици носе снажан таџички печат, таџичка имена су популарна. Самарканд и Бухара имају 35% и 70% Таџика (или више), у целом Узбекистану непознат број милиона, у Авганистану има 16 милиона Таџика, а у Таџикистану свега 10 милиона становника од којих има доста мањина, нарочито Узбека (преко милион) Памираца. Хуџанд носи јасне знаке социјализма и његове архитектуре. Град је совјетски, ћириличан, миран, има сјајан сладолед. Познати су по њему. А како и неће када су га Персијанци измислили. А Таџици и јесу Персијанци, рекосмо већ.
атракција од првог дана
Од првог дана смо били атракција, сви су се јављали на улицама, хтели да се сликају и причају са нама. Веселе таџикистанске ученице у посети Историјском музеју Хуџанда су једва чекале да се сликају са нама. У Музеју нам је кустос објашњавао историју, и знао је све о Србији, и размењивали смо речи које су исте у оба језика. Колико је невероватно доћи оволико далеко и осетити да си међу „браћом“, на неки начин. Делили смо индоевропске корене, Александрову империју (тамо је све у знаку Александра, а у оближњем Скопљу овог владара не мањка), онда је дошао социјализам и зграде и улице изгледају сасвим слично, као и одевање. Да није било Русије и СССР, ово би било као Авганистан. И на крају крајева, Таџици воле своју браћу у Авганистану, али им се не живи у истој држави. Сасвим су задовољни ситуацијом да су дубоко у иницијативи „Појас и пут“. Каже нам таксиста: „Русија и Кина, два велика брата. Ничег се не бојимо!“ и смеје се.
