Статуа Амира Тимура на коњу на централном тргу, Владимир Цветковић

Ташкент

Београд какав би требао бити

Ташкент, главни град Узбекистана

ТАШКЕНТ

Боравак под Турцима 500 година помогне човеку да разлучи имена разних географских појмова у туркијско језичним зонама света. Тако мени одмах беше јасно, јер посетих Ташмајдан, да је Ташкент „Камени град“ будући да је „кент“ град на туркијским језицима. Знао сам о њему и да је срушен до темеља у земљотресу отприлике у исто време као и Скопље. И зато су та два града – побратими. Учили смо то у школи у оквиру лекције из Средње Азије где сам омађијано посматрао Самарканд, Бухару и Хиву.

Ташкент – хммм… нисам пуно очекивао. Рекли су у тој лекцији да је тамо све ново, совјетско, један огроман Лиман + Ново Насеље, а да је скоро све старо отишло 60-их под немилосрдним ударима земље која се тресла. Но, идемо! Престоница Узбекистана, за крај!   

Хотел Узбекистан у Ташкенту
Хотел Узбекистан у Ташкенту

ТАШКЕНТ - ИСТОРИЈА

Дошли смо у Ташкент авионом из Нукуса који је коштао свега неких 40$ и летео је сат и десет минута, да би нас дочекао врели и спарни мајски дан. Опет контраинтуитивно, јер смо мислили да ће град окружен полупустињом бити сув. Али градови су се у оно доба и градили тако да буду у зеленим оазама и поред воде, тако да…

Све испарава и много је топлије него што је наша, погрешна интуиција, претпостављала. А да све зачини, ту је географски положај, будући да је Ташкент на 5 км од границе са Казахстаном! И 50 км од границе са Таџикистаном, који је наша следећа дестинација.

Мало историје: пре него што је исламски утицај почео средином 8. века нове ере, Ташкент је био под утицајем согдијске и туркијске културе. Био је веома персификован, односно, овде је долазило до значајног мешања персијских и туркијских народа, што је вишпе него видљиво у физиономијама. 

Забавни парк у Ташкенту
Забавни парк у Ташкенту
Трг Мустакиллик је централни трг у Ташкенту
Трг Мустакиллик је централни трг у Ташкенту

ташкент је 1865. пао под руску империју

Након што га је Џингис-кан уништио 1219. године, поново је изграђен и профитирао од Пута свиле, који је пролазио кроз њега. Од 18. до 19. века Ташкент је постао независни град-држава, пре него што га је поново освојио Кокандски канат (и Коканд је у Узбекистану, недалеко одатле). Године 1865. Ташкент је пао под руску империју. Руси су закључили да је баш сјајно и слатко да он постане и главни град руског Туркестана. Касније се Царство распало, а у совјетско време, био је сведок великог раста и демографских промена. Неком смркне, неком сване. Ташкенту је свануло због друга Кобе, односно Стаљина. Ташкент је силно нарастао услед присилних депортација из целог Совјетског Савеза. Стаљин је мислио да је ово “крај света”, само не толико страшно као Сибир. Макар има сунца и топлоте.

Велики део Ташкента је уништен у земљотресу 1966. године, тако да је мало остало и исламске архитектуре, коју смо толико обожавали у целом Узбекистану (Нукус издвајамо, он је совјетска утопија). Изграђен је из пепела, како се то поетски каже у нашем народу – заправо је из шута и прашине, али да не ситничаримо.

Хотел Хилтон у Ташкенту
Хотел Хилтон у Ташкенту
Ташкент
Ташкент

Ташкент је највећи град Централне Азије

Постао је прави совјетски град, метропола, и до 1991. био је четврти по величини град у Совјетском Савезу, после Москве, Лењинграда и Кијева. Ово је и дан-данас највећи град Централне Азије. Има 2,5 милиона људи, а пола милиона су Руси, тј. 25%. Све је ово последица недавних избегличких, односно експатских таласа, из Русије због рата, али да не помислите да је то пуно. Јесте да их је било све мање и мање после проглашења независности, али у време СССР, на попису из 1989, бележи се чак 34%. Попис из 2008. показује незавидну ситуацију и свега 13% Руса (златно доба Рузије, и доба изолације Узбекистана под Исламом Каримовим). Данас је ту Шавкат Мирзојојев, који је земљу отворио, и нада се да ће Ташкент поново постати центар трговине Средње Азије. Ту титулу је уступио Алма-Ати у суседном Казахстану. 

Наравно, и приближавање Евроазијској унији је у тој сврси, јер Казахстан енормно профитира од чланства у њој и сарадње с Кином. Узбекистан тек сада открива чари не-неутралности. Елем, Руси су овде дигитални номади. Јефтиније је од Србије, а сви тржни центри и брендови су овде, тако да имате утисак да сте у Европи, иако сте баш далеко од Европе. 

Метро у Ташкенту
Метро у Ташкенту

Цветни град

И ако видите неке жене са марамама, таман их је исто колико и у Бечу или у Паризу, па вам европског дојма не мањка.

Ташкент је савршено зелен. Невероватно зелен. За разлику од дрвофобичне Србије, где су градови окружени зеленилом а градски оци се труде да их забетонирају што је више могуће и дигну температуру на +50 (ваљда да се челичимо, или да покажу класне разлике – богати свакако не шетају него се возикају у климатизованим аутима и улазе из климатизованих шошинг молова у климатизоване станове, док се обичан човек презнојава и на плочнику у поред вентилатора), Ташкент је цветни град. Булевари по мери човека, травњаци, дрвореди, јесте да је све социјалистички, али онако како смо учили да ће наша домовина бити светна башта. Само што није наша него њихова. Али с обзиром колико је ово светски град и колико су лепе жене, можда буде и наш једног дана, само да нам још мало понестане живаца за Европу.

Савршена организација нас чини помало тућним јер би такав Београд требао бити. Морао би мало преписивати од Ташкента, и по зеленилу, и по јавном саобраћају, и по томе како се пацификује готово дупло више становника. Метро-станице су совјетске, значи, лепши је метро него стамбено насеље. Метро је као музеј, а карта је, када прорачунамо, 14 динара за једну вожњу. Наравно да се нико не шверцује јер сви су високе свести а и држава је обзирна према грађанима.

Метро у Ташкенту
Метро у Ташкенту

толеранција је најлепша ствар узбекистана

Ево једне занимљивости – постоји Меџик Сити, у центру, као неки аутлет који би Дизни правио – фејк-туризам на делу, али свакако лепше од Променаде. Сваки познати град има свој „кварт“ али је а. без крова б. ушорено је. Оно што је додатно занимљиво је да сви млади обожавају овај део, и да много младих жена има мараме на глави. Добровољно. Али, старије жене не носе мараме. Млађе генерације су конзервативније – није само код нас.

Заправо, примећујем да је најлепша ствар ове земље њена толеранција. Неки пишу ћирилицу, неки латиницу, неки руски, неки узбечки, филмови се титлују на два језика одједном (горњи титл је узбечки, доњи руски!), ко хоће нек носи мараму, ко неће не мора, ко воли веру нек воли, ко је модеран нека буде. И за крај – опет пролазимо као „њихови“ – 12% Ташкента су Татари а изгледа да смо једној баки баш приличили Јована и ја (тамнији део наше четворке) на Татаре. Разнежила се када сам рекао да сам био на њеном Криму. Неће га више никада видети, што због година, што због рата, али је рекла да је то најлепши крај света. Оставила га је због љубави према Узбеку из Ташкента. Она плавоока и плавокоса, он висок и црномањаст и помало косоок. Љубав нас меша, спаја, и због ње нас има свуда, и овако разних. Разнежили смо се и ми док је сумрак падао на Ташкент, град од камена. Некада. Сада од булевара и цвећа.

СВИђа вам се овај чланак? ПОДЕЛИте: