NUKUS, ZAŠTO POSETITI OVAJ GRAD
NUKUS
Tamo gde ne biste očekivali, nalazi se savršen grad u socijalističkom stilu, sa impresivnom art-kolekcijom, lepim ženama, ljubaznim i radoznalim ljudima, okružen pustinjom „Crveni pesak“, odnosno, Kizil-Kum!
Nikada nisam video tako savršen socijalistički grad, gotovo utopiju, kao što je Nukus u Karakalpakstanu. Široki bulevari, zgrade do 6 spratova, cveće i neverovatno mnogo zelenila, biciklista i dece koja se igraju.
Grad je veličine Novog Sada i ima 329.000 stanovnika i izgleda kao čistije, zelenije i humanije Novo Naselje. Ali, prvo idemo na ono osnovno – zašto neko uopšte želi da ide u – Nukus?
ZEMLJA CRNIH ŠEŠIRA
U Karakalpakstan, republiku u sastavu Uzbekistana koja je veća od ostataka Uzbekistana, došli smo pre svega da vidimo Aralsko more. Bolje reći da ga ne vidimo, jer se povuklo, i da posetimo grad Mujnak, sa zarđalim trulim ribarskim brodovima na mestu gde je nekad bila fabrika konzervi i Aralska rivijera, sad sivo-oker pustinja. Ali, o tom – potom. Da bismo tamo došli, morali smo prvo doći do glavnog grada, Nukusa. Smeštaj obilat i jeftin (plaćali smo sasvim nov i savršeno namešten stan na glavnom trgu 7€ po osobi), i o kome nismo znali puno. Ali smo se oduševili.
Naime, Nukus je izgrađen tek tokom 50-ih godina i to kao «planski grad», tako da bude «po meri čoveka». Pošto je u pustinji, a sav je u zelenilu, shvatili smo da postoji neki «Dubai-metod» kako se ovo zelenilo održava. Kada se približite travnjacima i neverovatno širokim i gustim drvoredima, vidite brojne kanale, cevi, ekstenzivno navodnjavanje – sve ono što je neophodno da se u sred srca pustinje napravi oaza.
GRAD PUN IZNENAĐENJA
Palate (u svojetskom i novom stilu), novi automobili, dečja igrališta, neverovatno puno dece (zaboravljen prizor u istočnoj Evropi, ali podsetio me je na moje detinjstvo), ljudi koji vas zaustavljaju i zapitkuju odakle ste i žele vam dobrodošlicu, savremeni «hipsterski» restorani… Nije ono što ste očekivali od «eks-sovjetske zabiti» ali ko vam je kriv što ste to očekivali. A niste očekivali ni da naiđete na krdo kamila koju mali kamilar tera preko džade i izvinjava se. Nikakvo čudo. Njima. Nama jeste.
Karakalpaci su sličniji Kazasima nego Uzbecima i imaju mnogo azijskije crte lica. Karakalpacima je kazaški «bratski jezik, ali malo smešan i grub». Kazasi u nacionalističkom zanosu smatraju da je to SSSR uradio namerno i da je 1936. Karakalpačka SSR prebačena iz Ruske SFSR u Uzbečku SSR umesto u Kazašku SSR čisto «da bi manje Kazaha bilo u Kazahstanu». Ali zaboravljaju da je ceo severni Kazahstan etnički bio ruski. Čak i kažu da Karakalpaci nemaju ni pravo ime – zovu se po crnim šeširima (kara kalpak) koje su nekad nosili.
ŽENSKA MODA JE MNOGO LEPŠA
Danas su Karakalpaci potpuno „sovjetizovani“ i niko ne nosi ove šešire, ali ih prodaju kao lepe suvenire. Možemo ih prevesti kao «Crnošeširce», što je OK ako već imamo Crnogorce. Moram dodati da su Karakalpakinje (ako se tako kaže) izuzetno lepe i iako dominantno kosooke i crnokose – izrazito pegave. I drčno posmatraju muškarce – očit ostatak turanskog matrijarhata – džaba stoleća islama. Vredi napomenuti i da su Karakalpakinje mnogo manje sklone da nose marame. Moda im je jedna lepša, nevulgarna verzija ženstvenosti koja je na sredokraći slobodnog i čednog, nešto kao kod nas do rata 1992. i sankcija iste godine, i pre «karelušizacije» društva i «mimimercedezacije» žena.
POLITIČKE IGRARIJE RAZREŠENE CIVILIZOVANO
Malo ljudi zna kakve su se drame tokom 90-ih dešavala u centralnoj Aziji. A još manje mogu da poveruju da su svi ovi Azijati skoro sve rešili mirnim putem, osim građanskog rata u Avganistanu između islamista (poteklih učenjem iz Avganistana, gde Tadžici čine 40% populacije) i građansko-sovjetske sekularne opcije. Naime, 14. decembra 1990. u vreme Gorbačova, ASSR Karakalpakstan je proglasila nezavisnost od Uzbekistana i proglasila se sovjetskom republikom na ravnopravnim osnovama, kao 16. republika SSSR. SSSR nije nikada stigao da razmatra ovu odluku formalno, kao ni druge slične odluke, jer je ubrzo nastao puč, kao i Bjelovješki sporazum, te se SSSR raspao. Ali, Karakalpakstan nije hteo nazad u Uzbekistan, a Uzbekistan nije hteo da ratuje i šalje vojsku već da pregovara. Uspelo je. U januaru 1993.
DRŽAVA U DRŽAVI
Karakalpakstan je potpisao sporazum sa Uzbekistanom o ponovnom ulasku u sastav Uzbekistana, ali sa klauzulom u ustavu. Može se otcepiti putem referenduma i da ima pravo veta na bilo koju odluku koja se tiče Karakalpakstana (i Uzbekistan može da stavi veto ako mu se ne sviđa odluka lokalnog parlamenta i vlade, iza mene na slici). Sve se rešilo mirno i sada je to „država u državi“, kao Republika Srpska ili Čečenija, ali bez krvi i mržnje. I posle mi, Jugosloveni, Kavkasci, Ukrajinci, Rusi, Moldavci i ostali krenemo da se hvalimo da smo „Evropa“ i superiorni u odnosu na Azijate. Nedavno je bilo ponovo nemira oko sporne odluke Ustavnog suda. Bilo je sukoba, pretnji otcepljenjem, ali je predsednik Šavkat Mirzojojev doleteo iz Taškenta i obratio se s balkona okupljenima da je odluka Ustavnog suda van snage. I to potomci Tamerlana rešavaju tako, a mi «civilizovani» Evropljani ne možemo bez nekoliko stotina hiljada grobova.
SOVJETSKA AVANGARDA
No, ono što je biser Nukusa (Nѳkis na karakalpačkom) je Državni Muzej Savickog. Igor Savicki bio je sovjetski ukrajinski umetnik i ekscentrični filantrop iz Kijeva koji je dobio priliku da živi i radi kao rukovodilac u Nukusu. Zbog udaljenosti grada u sred pustinje Kizil-Kum, imao je slobodu i dovoljno smele saradnike da počne da otkupljuje cenzurisana dela sovjetske umetnosti i avangarde. Od njih je nastao ponos grada, pomenuti muzej. Impresivan je i nalazi se u centru centra grada, i ima drugu najveću kolekciju sovjetske avangarde uz svetu. Moj lični favorit je Ural Tansikbajev, koga su nazivali «uzbečkim Gogenom». Kupio sam stari kalendar sa reprodukcijama za neke male pare i već uramio 4 slike koje sam okačio u svoju kolekciju reprodukcija.
ODLAZAK IZ PUSTINJE
Da na brzaka nabrojim šta nas je sve fasciniralo u gradu – Coca-Cola prodaje svoj proizvod u Rusiji pod imenom Dobrый Kola. Saznao sam to slučajno jer sam kupio da probam limenku da bih video kakva je uzbekistanska Apa-kola, i video da ima isti ukus. Pogledao sam na konzervu i video da je vlasnik brenda DOBRЫЙ Kola zapravo Coca-cola. Toliko o sankcijama. Posle sam potvrdio guglanjem. Ispred radnje gde sam kupio tu kolu nalazi se mini-Ajfelov toranj. Bandere su urađene umetnički – lampe su radili poznati dizajneri. Aerodrom sa koga polećemo za Taškent je toliko mali i sladak – kao železnička stanica, i jedna teta stoji za tezgom i prodaje pića po ceni kao i minimarketu. Da ne govorim da je skoro u centru grada. Do viđenja, Nukuse, grade nasmejanih ljudi. Ti si nam „neočekivana simpatija“ s ovog puta. Kakav mir i nostalgija!
