НУКУС, ЗАШТО ПОСЕТИТИ ОВАЈ ГРАД
НУКУС
Тамо где не бисте очекивали, налази се савршен град у социјалистичком стилу, са импресивном арт-колекцијом, лепим женама, љубазним и радозналим људима, окружен пустињом „Црвени песак“, односно, Кизил-Кум!
Никада нисам видео тако савршен социјалистички град, готово утопију, као што је Нукус у Каракалпакстану. Широки булевари, зграде до 6 спратова, цвеће и невероватно много зеленила, бициклиста и деце која се играју.
Град је величине Новог Сада и има 329.000 становника и изгледа као чистије, зеленије и хуманије Ново Насеље. Али, прво идемо на оно основно – зашто неко уопште жели да иде у – Нукус?
ЗЕМЉА ЦРНИХ ШЕШИРА
У Каракалпакстан, републику у саставу Узбекистана која је већа од остатака Узбекистана, дошли смо пре свега да видимо Аралско море. Боље рећи да га не видимо, јер се повукло, и да посетимо град Мујнак, са зарђалим трулим рибарским бродовима на месту где је некад била фабрика конзерви и Аралска ривијера, сад сиво-окер пустиња. Али, о том – потом. Да бисмо тамо дошли, морали смо прво доћи до главног града, Нукуса. Смештај обилат и јефтин (плаћали смо сасвим нов и савршено намештен стан на главном тргу 7€ по особи), и о коме нисмо знали пуно. Али смо се одушевили.
Наиме, Нукус је изграђен тек током 50-их година и то као «плански град», тако да буде «по мери човека». Пошто је у пустињи, а сав је у зеленилу, схватили смо да постоји неки «Дубаи-метод» како се ово зеленило одржава. Када се приближите травњацима и невероватно широким и густим дрворедима, видите бројне канале, цеви, екстензивно наводњавање – све оно што је неопходно да се у сред срца пустиње направи оаза.
ГРАД ПУН ИЗНЕНАЂЕЊА
Палате (у својетском и новом стилу), нови аутомобили, дечја игралишта, невероватно пуно деце (заборављен призор у источној Европи, али подсетио ме је на моје детињство), људи који вас заустављају и запиткују одакле сте и желе вам добродошлицу, савремени «хипстерски» ресторани… Није оно што сте очекивали од «екс-совјетске забити» али ко вам је крив што сте то очекивали. А нисте очекивали ни да наиђете на крдо камила коју мали камилар тера преко џаде и извињава се. Никакво чудо. Њима. Нама јесте.
Каракалпаци су сличнији Казасима него Узбецима и имају много азијскије црте лица. Каракалпацима је казашки «братски језик, али мало смешан и груб». Казаси у националистичком заносу сматрају да је то СССР урадио намерно и да је 1936. Каракалпачка ССР пребачена из Руске СФСР у Узбечку ССР уместо у Казашку ССР чисто «да би мање Казаха било у Казахстану». Али заборављају да је цео северни Казахстан етнички био руски. Чак и кажу да Каракалпаци немају ни право име – зову се по црним шеширима (кара калпак) које су некад носили.
ЖЕНСКА МОДА ЈЕ МНОГО ЛЕПША
Данас су Каракалпаци потпуно „совјетизовани“ и нико не носи ове шешире, али их продају као лепе сувенире. Можемо их превести као «Црношеширце», што је ОК ако већ имамо Црногорце. Морам додати да су Каракалпакиње (ако се тако каже) изузетно лепе и иако доминантно косооке и црнокосе – изразито пегаве. И дрчно посматрају мушкарце – очит остатак туранског матријархата – џаба столећа ислама. Вреди напоменути и да су Каракалпакиње много мање склоне да носе мараме. Мода им је једна лепша, невулгарна верзија женствености која је на средокраћи слободног и чедног, нешто као код нас до рата 1992. и санкција исте године, и пре «карелушизације» друштва и «мимимерцедезације» жена.
ПОЛИТИЧКЕ ИГРАРИЈЕ РАЗРЕШЕНЕ ЦИВИЛИЗОВАНО
Мало људи зна какве су се драме током 90-их дешавала у централној Азији. А још мање могу да поверују да су сви ови Азијати скоро све решили мирним путем, осим грађанског рата у Авганистану између исламиста (потеклих учењем из Авганистана, где Таџици чине 40% популације) и грађанско-совјетске секуларне опције. Наиме, 14. децембра 1990. у време Горбачова, АССР Каракалпакстан је прогласила независност од Узбекистана и прогласила се совјетском републиком на равноправним основама, као 16. република СССР. СССР није никада стигао да разматра ову одлуку формално, као ни друге сличне одлуке, јер је убрзо настао пуч, као и Бјеловјешки споразум, те се СССР распао. Али, Каракалпакстан није хтео назад у Узбекистан, а Узбекистан није хтео да ратује и шаље војску већ да преговара. Успело је. У јануару 1993.
ДРЖАВА У ДРЖАВИ
Каракалпакстан је потписао споразум са Узбекистаном о поновном уласку у састав Узбекистана, али са клаузулом у уставу. Може се отцепити путем референдума и да има право вета на било коју одлуку која се тиче Каракалпакстана (и Узбекистан може да стави вето ако му се не свиђа одлука локалног парламента и владе, иза мене на слици). Све се решило мирно и сада је то „држава у држави“, као Република Српска или Чеченија, али без крви и мржње. И после ми, Југословени, Кавкасци, Украјинци, Руси, Молдавци и остали кренемо да се хвалимо да смо „Европа“ и супериорни у односу на Азијате. Недавно је било поново немира око спорне одлуке Уставног суда. Било је сукоба, претњи отцепљењем, али је председник Шавкат Мирзојојев долетео из Ташкента и обратио се с балкона окупљенима да је одлука Уставног суда ван снаге. И то потомци Тамерлана решавају тако, а ми «цивилизовани» Европљани не можемо без неколико стотина хиљада гробова.
СОВЈЕТСКА АВАНГАРДА
Но, оно што је бисер Нукуса (Нѳкис на каракалпачком) је Државни Музеј Савицког. Игор Савицки био је совјетски украјински уметник и ексцентрични филантроп из Кијева који је добио прилику да живи и ради као руководилац у Нукусу. Због удаљености града у сред пустиње Кизил-Кум, имао је слободу и довољно смеле сараднике да почне да откупљује цензурисана дела совјетске уметности и авангарде. Од њих је настао понос града, поменути музеј. Импресиван је и налази се у центру центра града, и има другу највећу колекцију совјетске авангарде уз свету. Мој лични фаворит је Урал Тансикбајев, кога су називали «узбечким Гогеном». Купио сам стари календар са репродукцијама за неке мале паре и већ урамио 4 слике које сам окачио у своју колекцију репродукција.
ОДЛАЗАК ИЗ ПУСТИЊЕ
Да на брзака набројим шта нас је све фасцинирало у граду – Coca-Cola продаје свој производ у Русији под именом Добрый Кола. Сазнао сам то случајно јер сам купио да пробам лименку да бих видео каква је узбекистанска Апа-кола, и видео да има исти укус. Погледао сам на конзерву и видео да је власник бренда ДОБРЫЙ Кола заправо Coca-cola. Толико о санкцијама. После сам потврдио гуглањем. Испред радње где сам купио ту колу налази се мини-Ајфелов торањ. Бандере су урађене уметнички – лампе су радили познати дизајнери. Аеродром са кога полећемо за Ташкент је толико мали и сладак – као железничка станица, и једна тета стоји за тезгом и продаје пића по цени као и минимаркету. Да не говорим да је скоро у центру града. До виђења, Нукусе, граде насмејаних људи. Ти си нам „неочекивана симпатија“ с овог пута. Какав мир и носталгија!
