VILNJUS, JERUSALIM SEVERA
VILNJUS
Vilnjus je prestonica Litvanije, male i zelene, ali ponosne i nekada velike zemlje evropskog Istoka. Ovde je katolicizam dosegao svoje kralje zapadne granice. I kao takav, raskošan je i snažan, pun barokne strasti, koja se oličava u arhitekturi prestonice, harmonične i snažne, savršeno uklopljene u prirodu.
Iako je Litvanija dominantno katolička zemlja, istovremeno je i oličenje iskonske multikulturalnosti: ovde se susreću sve četiri velike vere Evrope: osim rimokatoličanstva i grkokatoličanstva, koje možemo podvesti pod jedno, tu su i pravoslavlje i judaizam. Nije, stoga, čudo, što je Vilnjus odavno nosio nadimke poput „Vavilon“ ili „Jerusalim Severa“. Ovde, u savršenom zelenilu severoistoka Evrope, na brdima i među pitoresknim potočićima i rekama, „nastanio“ se jedan grad koji je nemoguće zaboraviti, zbog njegove lepote, usklađenosti sa prirodom, harmoničnosti i mnogoobraznosti. Ovde na svakom uglu neka priča želi da bude ispričana.
kvintesencijalno evropski grad
Viljnus je iznenađenje za severoistok Evrope. Nekako se instinktivno u ovim krajevima očekuje, ako već ne pravoslavlje i ruske kupole sa lukovicama, onda makar gotika i hladnoća severa. Međutim, Vilnjus nema gotovo ništa od toga! Umesto toga, poseduje toplinu, baroknu mekoću, mediteransku živost uskih uličica i vatrenu pobožnost iskrenih katolika, pravoslavaca i Jevreja. Uprkos svom položaju, grad je, kako kaže jedan vodič, „kvintesencijalno evropski“, i više podseća na Španiju nego na susedne zemlje sa kojima deli istu religijsku afilijaciju.
Kažu da se mitski litvanski knez Svintorog zaljubio u mesto gde se rekao Viljna uliva u reku Neris i rešio je da naredi da ga tu sahrane. U tom smislu, po litvanskim paganskim običajima, knez je naredio sinu da posle njegove smrti ritualno pali njegovo telo na ušću dveju reka. Time je mesto dobilo ime Dolina Svetog Roga, da bi kasnije, mnogo godina posle toga, knez Gedimin odlučio da ode u lov upravo u ovu šumu, na Svetom Rogu. Nakon veoma uspešnog lova, zaspao je na ovom mestu i u usnio ogromnog železnog vuka na planini, koji je zavijao kao stotinu vukova. Ujutro je zamolio vrača za objašnjenje i dobio ga: vuk označava zamak i grad, koji ovde knez mora da napravi. Novi grad će vremenom postati prestonica svih litvanskih zemalja, a zavijanje vuka je trebala biti, po vraču, buduća slava grada.
prestonica litvanije
Gedemin je sagradio grad koji je zaista postao prestonica Litvanije. Litvanci bili poslednji u Evropi koji su primili hrišćanstvo: tek u 15. veku, silom. Moguće je da su zato Litvaniji ljudi najfanatičniji katolici, ali sa velikim primesama paganskog. Godine 1579. među prvima u Evropi, osnovan je univerzitet, a grad bi bio i veći, da ga nisu uništavali strašni požari i epidemije (o ratovima da i ne govorimo). U gradu je vladala savršena harmonija: govorilo se mnoštvo jezika,– litvanski, poljski, rusinski, ruski, latinski, crkvenoslovenski, nemački, jidiš, ivrit, karaimski. Grad su zbog ove jezičke „zbrke“, ili bolje reći, bogatstva, poredili sa Vavilonom. Moguće je da je ovo bio i najkosmopolitskiji grad Evrope tog doba. U „zlatnom dobu“ Litvanije, kada je bila velika sila Evrope, ovde su sagrađene brojne građevine koje su samo dograđivane u kasnijem periodu, kada je zemlja bila deo Rusije.
stari grad Vilnjusa
Ulaz u Stari grad Vilnjusa je kapija Oštra kapija ili Oštra vrata (Aušros Vartai). Ova kapija je jedina koja je sačuvana od čak 9 kapija grada, koje su postojale do kraja 18. veka, kada je neko odlučio da bezumno sruši ostalih 8 i da gradu „moderni izgled“. Nadam se da je za utehu, jer iracionalni modernizam kod urbanizma nije inovacija isključivo socijalističkih urbanista. U grad valja ući sa još jednim „magičnim“ objašnjenjem njegove prošlosti. Naime, litvanski jezik je apsolutno najdrevniji jezik u Evropi: kažu da je za lingviste pravi mamac, jer se može uporediti samo sa sanskritom po svojoj starosti i konzervativnosti, i po litvanskom se može shvatiti kako smo govorili pre 3, 5 ili 8 hiljada godina. Čudesna činjenica čini da se grad čini još čarobnijim, onako ušuškan u zelenilu. Oštra kapija je zidana u gotičkom stilu 1522. godine i u sebi sadrži jednu posebnu relikviju: čudotvornu ikonu Majke Božje.
Litvanci su najreligiozniji hrišćanski narod Evrope
Zanimljivo je da su Litvanci su najreligiozniji hrišćanski narod Evrope – crkve su pune na svakom uglu, ikone se obožavaju, ljudi kleče i mole se na svakih stotinak metara. Vilnjus je nekada, pre uništenja sinagoga u II Svetskom ratu, bio takav da se u bilo kom trenutku u centru grada moglo pogledom obuhvatiti bar 3 crkve ili sinagoge. I dalje sa svake stope Starog grada može videti bar dve crkve, i to ne samo katoličke. Neposredno pored kapije nalazi se i Crkva svete Tereze, građena u baroknom stilu u 17. veku. Mnogo toga se može reći o prekrasnom enterijeru i eksterijeru crkve, ali je suština u uživanju, jer je doživlja nepreprljičljiv. Pogled sa stepenica i ulaznih vrata na Vilnjus i njegove tornjeve i brežuljke je sjajan.
barokni Vilnjus bio je mistični srednjovekovni
Glavna ulica koja kreće od Oštrih vrata naziva se istim imenom i ona je glavna arterija grada, mada ne u modernom smislu, već u trgovačkom i pešačkom, životnom. Ulica puna lepote vodi neprekidno do trga sa Gradskom kućom, pa opet do Katedrale. Ulica je puna kafea, restorana, suvenirnica, palata i spomenika, a ponajviše verskih. Zbog mnoštva Jevreja, i njihove religioznosti i naučensoti, Vilnjus je nekada pratio nadimak „Jerusalim Severa“. Prva crkva u nizu je pravoslavna, crkva Svetog Duha, iz 1567. na brdu, među zelenilom. Pravoslavna crkva je dobila elemente tada modernog rokokoa pod dirigentskom palicom arhitekte Glaubica u 18. veku, što je zanimljiv kontrast za jednu crkvu istočnjačkog obreda. Kućica koja najviše „odskače“ u susedstvu je istovremeno i najstarija kuća u gradu, građena u stilu sgrafito, u 15. veku. Zastaje dah od činjenice da su nekada sve kuće bile ovakve, i da je danas barokni Vilnjus bio mistični srednjovekovni. Iako se kućica nije tako zvala, danas je zovu „Medininkai“, po restoranu koji se nalazi u prizemlju.
Pustite mašti na volju
Susedni Bazilijanski manastir je crkva pravoslavnog obreda, ali rimskog zakona. Danas je nedovoljno restaurirana, a u vlasništvu je grkokatolika. Ukoliko ste imalo maštoviti, izgledaće vam kao da je transportovana negde iz Latinske Amerike. U sred zelenila, tipičnog za grad, nalazi se ovo zdanje, koje je čudna mešavina vizantijskog, gotičkog i rokoko stila. Podignuta je na bregu na kome su ubijena 3 hrišćanska mučenika u vreme represivne paganske vlasti kneza Olgarda. Filharmoniju je tipično evropska, klasicistička, i predstavlja predvorje centra grada. U samom centru se nalazi velelepna Crkva svetog Kazimira, bleštavi barokni spomenik veri. Ova crkva je bila sve, samo ne sinagoga ili džamija: bila je pravoslavna, protestantska, katolička, kako je i završila danas, kao jezuitska, sa tek ponekim elementom ruskog baroka. Od ovog mesta počinje druga ulica, koja je zapravo nastavak one koju smo već sledili.
grad se pretvara u istinski Mediteran
To je Velika ulica koja počinje od Trga Gradske kuće, gde se nalazi, več naslučujete, Gradska kuća iz 1799. građena je u vreme Ruskog carstva, u vreme pomodnog klasicizma. Kafei na otvorenom, Velika i Mala Gilda pravoslavna Sveta Petka, mala i vizantijska, sa malo orijentalnog „šmeka“, pa opet pravoslavna Nikoljska, sa elementima gotike, baroka i Vizantije, sve je ovo ovde, na trgu, u pracom kolopletu kultura, vera i nacija. Zdanja u ovako veličanstvenoj zbrci se teško mogu nači igde drugde na svetu, pa je zato litvanska prestonica jedan od najznačajnijih i najmagičnijih gradova sveta. Zamkova je veoma živa, tu su jedan za drugim, ulični svirači, ćilibarski nakit, tezge i veseli prodavci svega i svačega. Ovde se grad pretvara u istinski Mediteran, sa uzanim uličicama i prinošću nesvojstvenom Severu. Katedralni trg je najimpresivnija „ploča“ grada. Na njoj se nalazi Katedrala, klasicistička i bela, sa kipovima katoličkih svetaca predstavljenima neobično mišićavo.
nekadašnje svetilište pagana
Pored Katedrale je Zvonik od 57 m, okrugao, nalik na sveću: nekada je, u drevno pagansko vreme, ovde bilo svetilište pagana, a paganski sveštenici su sa vrha stuba objavljivali volju mnoštva svojih bogova, čiji su bili glasnici. Zato je kod zvonika prisutan ovaj okrugli oblik, i fizičke odvojenost od crkve, i to ne samo kod Litvanaca, već i kod istočnih Slovena. Bulevar Gedimina je istinska velegradska avenija i ovde su nonšalantne tezge sa suvenirima i sirevima. Spektakularna zgrada na čijem vrhu se nalazi kip svetog Đorđa, je bivši Hotel Žorž i pleni najviše pažnje. Pored obližnje Kraljevska palate nalazi se spomenik Gediminu na konju, sa mačem u ruci. Na brdu Gedimina nalazi se istoimena kula (15. vek), građena od crvenih cigala. Samo penjanje je veoma prijatno, jer se može uživati u pogledu na rečice u dnu i zelenilo. Deluje malo „neuverljivo“ a potpuno je jasno i zašto: u pitanju je replika prvobitne urađena od originalnog materijala.
Bonje je videti i kopiju nego samo ostatke
Litvanska logika je ista koju su usvojili španski restauratori nekoliko decenija unazad. Ona glasi: bolje je i videti kopiju nego samo ostatke. Kula je jedini preostali deo Gornjeg zamka Vilnjusa. Kralj Mindaugas, tj. njegov kip, se nalazi na vrlo čudnom i okuglom postolju ispred elegantnom Nacionalnog muzeja. Što se tiče socijalističkog doprinosa Vilnjusu, on je sasvim primeren. Nije bilo rušenja u centru grada, već samo blagih dodataka: na obali reke Neris nalazi se most sa impresivnim socrealističkim skulpturama, iza kojih se vidi barokna katolička crkva svetog Rafaila, dok se, opet, iza crkve, u daljini, vide poslovne zgrade od čelika i stakla, simboli najnovijeg, kapitalističkog grada. Ovaj pogled je spektakularan iz prostog razloga što se jednim pogledom mogu obuhvatiti 3 epohe grada i osetiti prolaznost vremena i ideologija.
Dalje niz Neris se sreće niz crkava: katolička Sveta Ana, koju je, zanimljivo, podigao knez Vitovt Veliki, zbog svoje prve žene, ane zbog sebe niti zbog naroda. Inače, u to doba Litvanci nisu bili hrišćani i crkva je podignuta samo „za geste i prolaznike“. To nije ova sadašnja: naime, crkva od crvene cigle koju možemo videti kako se ponosito šepuri u raskošnom gotičkom stilu delo je kneza Aleksandra, iz doba kada su Litvanci već bili hrišćani. Napoleon je zadivljeno stao pred njom i rekao: „Eh,kada bih mogao da na svom dlanu odnesem ovu crkvu u Pariz!“.
Zapad sa Istokom
Izjava francuskog cara-samozvanca je tim „teža“ kada znamo da je Bonaparta mrzeo crkve i koristio mnoge kao konjušnice. Spomenik poljskom pesniku Adamu Mickjeviču (Litvanci ga zovu Adomas Mickjevičius i smatraju ga svojim) odmah je pored crkve. Tu se, savršeno suprotna u estetskom smislu, nalazi ruska, bela i vizantijska, pravoslavna Prečistenska crkva Majke Božje. I ona je nastala kao crkva „za goste“ u prethrišćanskom periodu. Odmah pored je i samoproglašena „nezavisna država” Republika Zarečje (Užupio), umetnička komuna nalik na anarhističku dansku Kristijanije sa pokojim daškom Monmartra. Ateljei umetnika i treš-radovi na otvorenom sreću se sa starom arhitekturom, što je intrigantna ideja.
Teško je sve ove palate i crkve opisati ili uhvatiti kadrom kamere. Suviše je veliko bogatstvo „Jerusalima Severa“, gde se pobožnost meša sa svetovnošću, a arhitektura sa zelenilom, Zapad sa Istokom. Ljudi koji prelaze sa jednog jezika na drugi s lakoćom, govore o tome da su oaze lepote ponajviše tamo gde se mnoge kulture, vere i geni skladno mešaju. Vilnjus je grad koje koji može biti samo okriće.
