Talin je mistična metropola
Za Prag kažu da se pretvorio u non-stop parti sa gužvom, japanskim turistima, seks-turistima… Talin je podjednako lep, ali manji i kompaktiji, manje otkriven i još uvek manje komercijalizovan… Mistični grad Severa koji treba posetiti u Belim noćima.
Talin je očuvano gradsko jezgro
U Talin se može doće nekom od „presedajućih“ veza low-cost kompanija, jer je grad postao pravi superhit među zapadnim turistima koji hrle na ovu stranu ne bi li uživali u super arhitekturi, najočuvanijem srednjovekovnom gradskom jezgru u Evropi, jeftinom piću i lepim ženama, koje navodno, čekaju na svakom ćošku. Zapravo, sve je ovo pomalo istina. Talin i jeste superhit zato što ima najstarije očuvano gradsko jezgro na celom kontinentu, koje potiče iz Srednjeg veka. Tad je grad bio deo Hanzeatske lige, što mu dođe nešto kao ondašnja Evropska Unija na severu Evrope.
Savez ravnopravnih gradova-država od Holandije do Rusije, širom Baltika i Severnog mora, gde su svi bili bogati, trgovački orijentisani, lepo i kicoški obučeni i skloni blagoutrobiju, opijanju po srednjovekovnim krčmama sa zemljanim podovima a sve dok ih služe snaše-krčmarice u lokalnoj nošnji, smerne kao i uvek kroz istoriju. Ljudi se nadaju da je tako ostalo i do sada, i prilično su u pravu: Talinci su sačuvani veliki broj ovakvih krčmica, restorančića i uličnih prodavaca kojekakvih slatkiša, koje prodaju devojke i momci obučeni u nošnje za koje samo mogu da pretpostavim da su postojale u hanzeatsko vreme Talina.
IZ POŠTENOG U MODERAN
E sada, naravno da se pitate zašto su svi pošteni gradovi na svetu postali moderni, i izgradili se, a Talin i još neki hanzeatski gradovi na severu ostadoše srednjovekovni i očuvani? Pa, kriv je Kolumbo. Otkrio je Ameriku i odjednom više sever Evrope nije bio bitan za trgovinu, Baltiku se smrklo, Mletačkoj republici i mletačkom trgovcu isto tako, Sredozemlje je postalo bara, a Atlantik i zemlje koje su mogle da crpu zlato i roblje i šećer i šta sve ne sa američkog kontinenta postale su glavne face: Španija, Portugal, Francuska, Engleska, Holandija. Good night, Tallinn. Ali, divno za nas. Možda bi bio bezličan kao Mančester da je imao prilike da okusi čari industrijske revolucije.
Kako stići u Talin?
Stigli smo u Talin noćnim autobusom Eurolinesa iz Rige, prestonice Letonije. Zašto? Pa, kad si već na Pribaltiku, red je da sve vidiš. Zemlje su malo manje od Srbije i lako se obiđu, a naročito to lako biva kad odlučiš da posetiš uglavnom prestonice. U autobusu je bio wi-fi, mogao si raditi do mile volje, ali ne i spavati previše, jer je noć prekratka. Traje od 23h do 3h ujutru u maju mesecu, i to, koliko god bilo super za jurcanje po gradu do kasnih sati, nije dobro za spavanje: moraš dooobro zamandaliti sve preozore i spustiti najdeblje zavese da bi izdržao jutarnje sunce u 3 ujutro.
Ovde nije teško zaginuti do jutra, što ćemo saznati ubrzo. Kondukter je govorio ruski sa čudnim akcentom koji sam slušao u ruskim vicevima, svi samoglasnici su mu bili dupli: Koolikkoo kaarataa? I tome slično. Ali, ljubazan. Sve napolju zeleno. Nekako mešavina Srbije i još nečega. Kao produžena, šumovita Vojvodina. Stignemo u Talin rano jutrom, i pošto uočimo da je 5h, i da je sve svetlo, da nema potrebe da jurimo gradskim autobusima do hostela. Ionako ne radi.
DOLAZAK U STARI GRAD Talin - a
Šetamo se do centra, prolazimo vekove: sovjetski blokovi i bulevari, pa onda bliže centru, zgrade građene između dva rata, u vreme nezavisne Estonije, pa onda ruske carske zgrade iz 19. veka, pa iznenađujući poslovni centar tipa Tallin-City sa soliterima od stakla i čelika, znak modernog doba i informatičkog Talina, i na kraju, tamo gde svaki pošteni bekpeker rezerviše svoje konačište (ne mešati sa smrću), Stari grad.
Pošto se restorani još ne otvaraju, lagano sedamo da se sunčamo na praznim stolicama neotvorenih bašti i da maštamo o krevetima dok jarko sunce čini prve slike sjajnima. Evo i prve radnje se otvaraju. Evo i vlasnica hostela se budi, baš fino što je ranoranalinac. Možda je i njoj sunce sevnulo u okce ranom zorom i nije mogla da spava. Smešteni smo u srcu Starog grada za 10 evra. Mašala.
OBILAŽENJE - GORNJI GRAD
Prvo malo istorije: Tallin dolazi od Tanni Linna, što na estonskom jeziku znači „Danska tvrđava“, što će reći da su ovde nekoć vladali Danci, koji su bili supersila Srednjeg veka, za razliku od danas, kad se jedva provlače i na Evroviziji. Tvrđava Talina je neposredno iznad naših glava i našeg stana, pa idemo tamo. Estonci je zovu Toompea, Nemci koji su bili domicilno stanovništvo dok Hitler nije odlučio da ih iseli 1939. zvali su brdo Domberg, a Rusi, koji su se mešali sa oba ova naroda od davnina, zvali su brdo Višgorod.
Slučajno sam saznao da je otac male Nemice koja je 2010. pobedila na Eurosongu, Lene Meyer-Landrut, poreklom iz Talina. Hm, pa i činilo mi se da nema baš namačko lice, već nekako… sovjetsko. Bio sam u pravu. Mnoge devojke su u Talinu ličile na Lenu, što ne može biti loše ni za germanofobe. Tvrđava, kojom hodamo, jeste potpuno srednjovekovna i od grubog kamena. Trvđava je neraskidivo vezana za dansku istoriju i istoriju nauke o zastavama, jer je prema legendi, tokom Bitke kod Talina, sa neba Dancima i kralju Valdemaru II palo znamenje: zastava, crvena sa belim krstom, zvana Dannebrog.
Talin, Sednice putem interneta
Kako su danski protivnici, Estonci, bili neznabošci, Danci su shvatili da je pobeda nad paganima „Božja promisao” i nametnuli su veru u Hrista svojim poraženim domaćinima. Ovo je prva zastava na svetu koja je koristila „skandinavski krst”, kasnije veoma popularan i korišćen. Ako mi se učinilo da je tvrđava nekako previše nova i savršena, to je zato što je sveže obnovljena.
Nekada je imala 66 kula, ali i ove što su ostale, sa smešnim imenima (Dugi Herman, Debela Margarita, Gvirni u kujnu (da, zaista!)), su super. U nekoj carskoj palati sad im je parlament i tamo održavaju sednice putem interneta, da ne plaćaju poslanicima putne troškove. Ala bi to prošlo u Srbiji? Pa naravno da uštede puno novca. Ovo je jedna od internetski najrazvijenijih zemalja sveta.
Talin -Crkva Aleksandra Nevskog
Tu je monumentalna pravoslavna crkva Aleksandra Nevskog, a oko nje i na celoj tvrđavi možeš sresti milion Rusa i slatkih Ruskinja koje dolaze na vikend-izlet iz Peterburga. Mada je i 50% Talina rusko, pa se i tu možeš zeznuti, ali ako besomučno slikaju jedna drugu, onda su Ruskinje iz Rusije. Potpuno genijalno je izgubiti se u uličicama od kamena u jednom ovako opuštenom gradu. Estonci se izležavaju na travi, piju pivo. Neki turisti pokušavaju da vide koliko su dobri strelci iz luka, a podučavaju ih za evro po streli domaćini obučeni u neke imitacije Robina Huda: otprilike su tako izgledali strelci u doba pre vatrenog oružja, kažu.
Slučajno nabasam na crkvu Svetog Olafa, koja je ogromna i nezgrapno uglavljena među male kućice. Zanimljivost: Oleviste kirik je sagrađena u 12. veku i posvećena je svetom norveškom kralju Olafu II, i bila je, sa svojih 159 m, najviša građevina na svetu i najviša crkva Evrope u isto vreme. Izgleda da se nije dopala višnjim silama, jer su je 1625. spalile vatre sa neba: toranj je je izgoreo od udara groma. Kažu i da je graditelj crkve, isto tako jedan Olaf, pao sa vrha tornja na zemlju, a u trenutku smrti su mu iz usta iskočili zmija i žaba. Ništa čudno za 12. vek, tada je bilo i veštica među smrtnicima.
Obilaženje - Donji grad
Dosta je istorije i Gornjeg grada. Veseli Donji grad održava neki festival ispred neke luteranske crkve okružene sa milion i po estonskih zastava. Malo teži slučaj nacionalizma možeš naći u Estoniji, u zemlji koja je tek 1918. prvi put nastala, a gde su Estonci tek tanka većina. Nije čudo što su ekstremni, ali ja im preporučujem čari antifašizma za promenu, a ne slavljenje SS divizija svako malo. Bina ispred crkve, smenjuju se izvođači, estonski lokalni Exit. Slatke kućice jedna pored druge, i svaka se bavi nekim ekonomičnim biznisom: nekada su to bile stare hanzeatske radnjice, danas su kafići i restorani. Svi prodaju suvenire, a najviše sve moguće rukotvorine koje imaju motive losova i mačaka. Što sad mačke? Pa luke su uvek zahvalne mačkama, jer da ih nema, miševi i pacovi bi kolo vodili, a kuga bi pobila sve živo. Ko voli mačke, eto mu raja. Srećom ima i kineskih radnji pa se nađe nešto i jeftinije nego kod Estonaca
Slatkiši u Talinu
Estonci su po kaldrmi po kojoj ne možeš voziti bicikl uzbrdo-nizbrdo, a točkići kofera se neprijatno klackaju, izumeli još zanimljivih stvarčica: bicikl-rikše i električne rikše, odlični taksiji na mestima gde nema motornih vozila. Prodaju se ušećereni bademi, po receptu od pre 1000 godina. Odlična grickalica, ali ne možeš da pojedeš ni 5 komada pre nego što ti je već muka od slatkog i čuvaš ih za sledeći put. Treba da se nađemo sa nekom našom studentkinjom koja ja na postdiplomskim u Talinu. Kako će nas prepoznati kad se znamo samo preko Facebooka? Jednostavno, kažem ja.
Pevaćemo „Vože pravde” pa će shvatiti odakle smo. Uspelo je, a bilo je i zabavno, posebno prolaznicima. Usput srećemo i dva neverovatna sredovečna lovca na seks iz Beograda koje smo upoznali u Rigi. Došli su i ovde da pokupe genitalne skalpove, i stalno pričaju o cenama prostitutki ovde, onde, tamo i ovamo. Ako nisam znao šta gde košta, sad znam i po klasama i po geografskim podrčjima. Odlazimo da gledamo finale Lige Šampiona uz pivo i suharike (komadići tosta prepečeni u ulju sa malo začina) u kafiću, za koji shvatamo da je u donjem delu pivnica, a u gornjem… zabava je skuplja i sočnija.
Jedan od najlepših trgova
Najznačajniji trg je Reatkoja plats i po mom mišljenju je jedan od najlepših u Evropi. Šarene fasade i niz restorana. Sve puno bogatih turista i za svakim stolom svi imaju godina koliko i predstavnice Rusije na ovogodišnjoj Evroviziji, otprilike 434. Naravno, ovde pristaju baltički kruzeri, bogati Nemci i Ameri ovde ručavaju, cene velike i sve po redu. Konobarice su uvek nasmešene i u uniformama (love the women in uniform), animiraju sa jelovnicima prolaznike. Isto kao u Turskoj, samo su tamo mačo-muškarci.
Na trgu se tokom popodneva iznose stolice: obojene u rezeda-tirkiz, sa sve registarskim tablicama. Teško ih je ukrasti. A nema ni zašto. Umornim namernicima pružaju mogućnost da odmore i uživaju u pogledu na trg i fasade, a da ne moraju da plate hranu ili piće. Kul. U Gradskoj kući nalazi se jedno iznenađenje, a to je srednjovekovna kuhinja sa restoranom. Sve od grnčarije i drveta, kuvarice i konobarice su u srednjovekovnim narodnim nošnjama. Jedemo supu od heljde, svaki dan za 1 evro.
"Palo je" upoznavanje
Upoznajem se sa pirsingovanom modernom konobaricom koja sipa čorbu, obučena u nošnju iz 11. veka. Slikam je i posle saznajem da je Ruskinja, uspešan student i šta sve ne. I nije je blam da sipa supu u narodnoj nošnji. Opušteni ljudi. Kada bismo nekom predložili da u Gradskoj kući Novog Sada ili Subotice otvore restoran sa gulašem ili liciderskim srcima a da konobarice budu u narodnim nošnjama, verovatno bi nas pogledali kao da smo pali sa Rigela. Ili bi neki činovnik pitao koji je njegov deo ili slično tome. Na zaprežnim kolima prodaju još neke slatkiše. Ovako je mirisao Srednji vek. U restortanu Old Hansa odlična travarica i pivo sa medom u nekim monstruoznim kriglama od jedno 0,8 l. Sve specijaliteti od onomad.
More
Jeste, Talin je na moru. Može se za kratko vreme stići do Helsinkija, koji je preko puta. Estonci su toliko bili besni na braću Fince koji su dolazili i dolaze u stotinama samo da bi se unakazili od jeftinog alkohola da su im u luci napravili jeftine kafane, pa ako im je samo do pića, neka ne idu dublje u grad da ne prave štetu. E sad počinje deo grada gde svi pričaju ruski i gde su kućice starinske i od drveta. Idem u Jekaterinetalj, ili što kažu Estonci, Kadriorg, park na obali mora, št je ostavština Petra Velikog i žene mu Katarine, po kojoj je dobio ime.
Tu je i njegova palata, a čovek je voleo da bude pored mora i da gradi brodove i mornaricu, šta ćeš. Zelena pluća Talina: u njemu se osećate kao u romanu Dostojevskog, recimo. Usporeni, daleki, spokojni, nemirni, mistični, severnjački. Baltičko more ima odlične plaže, peščane. Ali je hladno i neslano. U njemu plivaju labudovi. Spokojstvo. Šta nas briga za so. To samo naši turisti uvek pate za Jadranom, koji je jedno od Top 3 najslanijih mora na svetu.
Kupanje lokalaca u hladnoj vodi
Kao, druga mora nemaju miris mora. Možeš misliti, pa nema ni Atlantik neki miris mora ali Kopakabana i Majami su zakon. Baltik valjda ima najmanje miris mora jer je najneslaniji, ali šta je to naspram plaže od par kilometara, gde su dine iz kojih izbija trava, kao u spotovima kalifornijskih i njujorških bendova (kad se iza tih dina ljubakaju protagonisti spota). Estonci su hrabri, severnjački. Kupaju se i sunčaju i u maju, ali neka hvala. Ova avantura je za većinu nas gostiju, osim naravno, osim Rusa ili Finaca, malo ekstremniji sport.
Ovde je održano nekoliko takmičenja Olimpijade u Moskvi 1980. Plaže su inače u Estoniju super i vrlo su posećene leti kad je lepo vreme. Neki moj drugar išao je i na more u Estoniju. Alal mu ćufte, to je baš izbor destinacije na kojem mu zavidim. Na obali Baltika je velelepan spomenik: Rusalka, u obliku bronzanog anđela u spomen pogibije posade krstarice „Rusalka“, koja je izgubila svih 177 članova posade. Kažu da je vajar Adamson oblikovao anđela po 17-godišnjoj sluškinji koja mu je bila švalerka. Ako je to istina, odlično je odabrao modela i švalerku, jer je ova devojka sa statue jako lepa i pošten čovek može samo da pozavidi umetnicima.
Zaključak - kraj putovanja
Jednom u Estoniji, uvek želiš da odeš ponovo. Sećam se da je Dule Mićić svaku emisiju završavao rečima „X dana je premalo da bi se upoznali sa ovim divnim gradom/zemljom, ali znamo… (dramska pauza) da ćemo se ovde vratiti“. Lako je njemu to da kaže, btw. On se možda i vrati. Nama ostalima, ako vidimo makar deo sveta makar jednom, puna kapa. Ali Talin je stvarno takav da želiš da se vratiš, i rado ću pljunuti još koji low-cost dinar da odem u Talin još jednom. Ili sa voljenom ženom ili… da tražim voljenu ženu. Grad je dobar za obe opcije. A i za treću, najprozaičniju. Ma dobar je i za celibat. Dobar je za sve.
