Porto, Lisabon
PORTO
Zamislite svet pre Kolumba, kada se znalo za 3 kontinenta, a najzapadnija tačka poznatog sveta bila je negde na liniji Portugal-Maroko-Irska… Ispod Sahare se na na mapama pisalo „Hic sunt leones“, „ovde su lavovi“, a Atlantik je bio nepremostiv i neki su mislili da se, ako se dovoljno dugo plovi na zapad, dođe do kraja sveta.
Stajali su onda tadašnji ljudi na obalama Portugala, recimo u Portu, gledali zapenušani Atlantik i mislili „nema dalje“. Taj osećaj se i danas može omirisati u vazduhu „najportugalskijeg od svih portugalskih gradova“, koji je, uostalom, dao i ime celoj jednoj zemlji.
svetske metropole
A onda su Evropljani poverovali da je Zemlja okrugla. Nisu se više, kao Vikinzi, bojali da će „pasti u ponor“ ako odu predaleko. Poverovali su da se „leones“ iz Afrike mogu iskoristiti i oploviti, i doći do Indije i njenih začina bez Arapa. Setili su se da su robovske pijace Afrike idealne za pazarenje doživotnih neplaćenih radnika. Poželeli su da dođu do Indije ploveći na zapad. I u svim tim avanturama i akcijama, časne ili ne, glavnu reč vodile su dve nacije, Španci i Portugalci.
I odjednom, uspavana nacija na obodu Evrope postade globalna supersila. Porto i Lisabon postali su svetske metropole, gradilo se kao nekad u Veneciji i Firenci, a hanzeatski gradovi Baltika i Severa i renesansna Italija postali su periferija. Divne zgrade u bojama, brodovi koji su pristajali sa kolonijalnom robom, vino porto koje se izvozilo u Britaniju i po celom svetu proslavilo je ime grada na severu Portugala.
uspavanost Porta i jeste deo njegovog šarma
Sa samo milion stanovnika, Portugal je pokušao da bude isto toliko snažan kao i Španija i slične zemlje sa 10 puta više žitelja, i da drži pod kontrolom ogromnu površinu globusa. Muškarci su se, malobrojni, snalazili u kolonijama kako su stigli, ženeći se Afrikankama i Indijankama. Njihove sestre, majke, devojke i verenice stajale su na obali Atlaktika i gledale u pučinu pevajući tužne pesme, poznate kao „fado“ („sudbina“), obučene u crno.
Portugalska imperija postaće najveća rasna mešavina a metropola će predstaviti Evropi sve najsavremenije stvari onog doba: čaj, kafu, roblje, šećer. Vremenom se carstvo urušilo. Portugalci su se umorili i opet nekako usnuli i ponovo je ime obližnjeg rta u Galiciji, severno od Porta, po imenom „Finistere“ („Kraj Zemlje“) aktuelna. Ali, uspavanost Porta i jeste deo njegovog šarma.
ISTORIJA, VINO, HRANA, MOSTOVI I OPET ISTORIJA
Kaže simpatična izreka, koju uvek vredi ponoviti, da se zemlja ne zove Lisabongal nego Portugal, i da se odmah zna ko je glavni u zemlji. Lisabon je novotarija, arapska mahala koja je nezasluženo postala slavna, a Porto je esencija Portugala. Naravno, po „objektivnim“ rečima njegovih žitelja. Kao i u svakoje zemlji, uvek taj rivalitet: sever-jug, najveći grad protiv drugog najvećeg, ističu se razlike i pojačava „autentičnost“ kuluture baš onog mesta u kome ste se obreli.
Ali, donekle su u pravu: ako Porto više nije glavni grad u ovoj fascinantnoj zemlji, ipak je najtipičniji Portugal koji možete naći. Na ušću reke koju mi poznajemo ponajviše kao Duero (tako se zove u Španiji, ovde se naziva Douro), u dramatičnom pejzažu brda koje useca Duero pred ulivanje u Atlantik, u spokojstvu okeana kada se slana i slatka voda pomešaju, tu se smestio jedan od najlepših gradova Evrope.
Počeci Porta sežu u vreme Rima
Počeci Porta sežu, kao što se po imenu može zaključiti, u vreme Rima i njegovog transkontinentalnog carstva. Na mestu gde se danas nalazi grad Porto, nalazila se jedna od atlantskih tvrđava Carstva, ne toliko važna, jer je Rimljanima bilo važnije „Mare Nostrum“ od hladnog mora punog talasa iza koga nema ničega. Grad, tj. tvrđava sa civilnim delom, dobio je ime Portus Cale, ili „Tvrđava Luka“, i po predanju, život je ovde bio samotan.
Daleko od svega, uz česte kiše, u vreme kada kupanje nije bilo popularno po plažama, a turizam nerazvijen, Rimljani su lokalne Kelte i Ibere uglavnom romanizovali uz tadašnju globalizaciju: vodovode, puteve, zakone, orgije, vino i slična dostignuća civilizacije.
Porto varira u slatkoći i boji
Vino, koje će kasnije postati jedno od najslavnijih na svetu, zaslužuje posebnu priču. Naime, Englezi i Portugalci su svojevremeno sklopili jedan od prvih vojno-političnih saveza. Po rečima ponosnih Portugalaca, to je jedini savez koji traje vekovima, do današnjeg dana, a da nikada dve zemlje nisu promenile stranu ili bile u ratu. Engleska podrška Portugalcima protiv Španaca, Francuza i svih mogućih rivala donela je i unosnu trgovinu, posebno dobrima kojih nije bilo u izobilju u hladnoj Engleskoj, a vino je jedno od tih dobara.
No, pošto tad nije bilo brzog transporta robe, a ni hladnjača i zamrzivača, vino je imalo tendenciju da se pokvari usput, pa su Englezi smislili spasonosno rešenje. Sipali su u vino rakiju neutralnog ukusa koja je znatno pojačavala snagu vina, ali je omogućavala da vino mnogo duže traje. Vino je dobilo ime „porto“ po samom gradu (Englezi kažu „port“, bez –O), i u Britaniji je i steklo slavu kultnog pića. Naravno, nemojte nikada reći domaćinima da su Briti izmislili recept za porto.
Porto varira u slatkoći i boji
Naravno, izmislili su ga domišljati Portugalci i ingeniozno ga prodali Englezima. Većina brendova i danas nosi britanska imena što je veoma prigodno i egzotično na neki način. Porto je veoma sladak i varira u slatkoći i boji. Preko puta grada Porta videćete slatki gradić pod imenom Vila Nova de Gaja, i on je mesto na koje se nalaze desetine destilerija porta i vinskih podruma (portugalski kave).
Restorani su često vezani za određene podrume, pogled na Porto i njegov Stari grad je fascinantan. Tradicionalni brodići „rabelosi“ plove Duerom (moguće su ture do okeana i na drugu stranu), a preporuka je da poručite „niz“ raznih vrsta porta (od najstarijeg, konsekventno najslađeg) do najmađeg i najgorčeg porta. Ko ne voli slatko vino, neće biti baš oduševljen, ali će iskustvo biti neponovljivo. Da bi utisak portugalske kuhinje bio kompletan, zgodno je naručiti kobasice „šourizoš“ koje konobar zapali pred vama i tako se i ispeku.
most kralja luisa I je posebno značajan
Izbor restorana je takav da možete birati između najskupljih i „opštenarodskih“ bez neke velike razlike za turistu koji nije sklon obraćanju pažnje na detalje. Vila Nova de Gaja je poznata i po moćnoj tvrđavi Sera do Pilar (Tvrđava od stuba), koja se nadvija nad Most Kralja Luisa I. Ovaj most je posebno značajan. Stanovnici Porta (pravilno se kaže Portuenžani, ako možete da verujete i da izgovorite) su osobito ponosni na svoje mostove i vole da kažu da je na listi najuvredljivijih komentara o Portu možda najgori onaj „da niste primetili mostove“. Ima da ih primetite! Ovaj posvećen Luisu I apsolutno neodoljivo podseća na delove Ajfelove kule, a nije ni čudo: gradio ga je isti čovek, Gustav Ajfel, čovek opsednut čeličnim rešetkama.
most kraljice marije pije
Otvoren je 1886. i tada je, a i danas, bio top-primer tehnike i estetike. Jednom sam rekao da liči na čeličnu antilopu zamrznutu u skoku, i reći ću s ponosom opet. Sličan je i drugi most, Belgijanca Teofila Sajriga, Most Kraljice Marije Pije. Kažu da je Belgijanac zapravo autor i ovog prvog mosta, a ne Ajfel, koji je bio samo vlasnik firme, a spor ko je bio veći genije traje i sada.
Kada su Rimljani otišli (da se vratimo na ono zbog čega su Portuenžani ponosni), došao je Srednji vek i Seoba naroda, nahrupili su Germani i sve se izmešalo u pravoslavno-arijanskom post-rimskom pejzažu. Kao šlag na tortu došli su i Arapi i Mavri, noseći islam. Mavri su dospeli daleko na sever, a sve ove provincije Hispanije koje su se prve oslobodile islamske vlasti klaifata postaće neobično ponosne na tu činjenicu. Odavde su Portugalci počeli da šire svoju državu na jug, i zato je ime Porta ponela cela zemlja.
porto ima najveću kolekciju azuležosa na svetu
Za ovdašnje građane Lisabon će uvek biti mavarska Al-Ušbuna, a Porto jedini pravi nosilac ognja i mača spojenih sa krstom, ka jugu. Ovaj proces ponovnog osvajanja teritorija naziva se Rekonkista i trajao je više vekova. Upravo je ovaj poslednji deo procesa, u kome je portugalski kralj video kako u Algarveu i Seutu izgledaju prekrasne azuležo-pločice, presudio da se ustanovi nova tradicija Porta i cele zemlje. Ove pločice, koje su Arapi koristili kao ornamentaciju (takve se češće viđaju u Španiji), jer nisu smeli da predstavljaju likove, zbog zabrane Kurana, u Portugalu su zaživele sa specifičnom plavom bojom i kao neka vrsta slagalica.
Prilagođene su istorijskim i hrišćanskim temama i spajaju se u jednu veliku celinu. Ponekad pokrivaju cele zidove crkava ili enterijere žalezničkih stanica, a za razliku od mavarskih, ovde im je primarna uloga da spreče vlagu od kiša i sa okeana, da se ova ne bi uselila u zidove. Azuležosi (u Španiji poznati kao asulehos) se mogu tumačiti i kao „spoljne freske“, jer kada se nalaze na crkvama, onda predstavljaju motive iz Biblije. Motivi iz istorije su impresivni na železničkoj stanici Sao Bento (Sveti Benedikt), a oni iz života svetaca razasuti su po fasadama brojnih crkava grada.
mešavina Španije i Brazila
Upravo je Porto grad grad koji ima najveću kolekciju azuležosa na svetu. Azuležosi su definitivno zaštitni znak „severne prestonice“ ove zemlje. Kasnije je sve išlo svojim tokom. Rekoknkista je završena, počelo je širenje u Maroko, Afriku, aziju, Kinu, Indiju, Ameriku. Portugal je postao velesila i globalna multikulturna imperija. To se i oseti ovde: sve ove zemlje današnjeg Trećeg sveta su vesele, opuštene, nonšalantne, šarene. Takav je i Porto: popeo sam se na brdo Se i shvatio u jednom trenutku celu istinu.
Rekao sam svom sagovorniku Vladimiru: „Ovo mi izgleda kao mešavina Španije i Brazila!“. I nehotično sam bio u pravu. Ova zemlja se nalazi tačno između Španije i Brazila. Kao što je rekao Nebojša Glogovac u klutnom filmu „Munje“, Portugal je Brazil u Evropi, i to se vidi po šarenim kućicama, uspavanoj veselosti žitelja i uličicama koje idu gore-dole u centrima starih gradova, a to je sve lepota koja ošamućuje.
obilazak
Dosta je teško reći šta je zapravo centar Porta, najvažniji deo grada. Ima ih više. Ako tumačimo u savremenim okvirima, onda je ultimativna žila kucavica grada ulica Svete Katarine, gde se nalaze brojni hotelčići. Ovde se nalaze sve bitne prodavnice, palate emintentnih porodica su česte, obložene geometrijskim azuležosima, a tu je i prva crkva obložena „freskama spolja“: to je Kapela Duša. Naravno, osim „starih bogova“, i zaštitnih znakova, tu su i „novi bogovi“, brendovi i kafei. Pa ipak, Portugal je veoma jeftina zemlja i ovde se može u glavnoj ulici sesti, popiti kafa ili pojesti kolač za 1 euro ili manje, što je retkost za Zapad. Naravno, ikonički Café Majestic, rađen u stilu art-nuvoa, nije primer jeftinoće, ali jeste najlepši spomenik secesije u Portugalu, kako kažu.
STARIJI I LEPŠI PORTO
Ono što je pod nogama naziva se „calçada portuguesa“, ili „portugalski pločnik“, a zapravo je specifični tortoar sastavljan kao mozaik kockica raznih boja. Svaki grad ima svoju boju i šaru, i najčešće su žute podloge sa crnim motivima. Slične ćete videti širom portugalske kulturne sfere, od Brazila do atlantskih državica Mulata i dalje. Tamo gde se završava Santa Katarina, počinje stariji i lepši Porto. Crkva Svetog Ildefonsa je možda najdramatičniji primer portugalskog baroka ukrašenog azuležosima. Spektakularnost ove i drugih crkava Porta je pojačana time što su ih gradili na brežuljcima, i na taj način one domijniraju gradom koji liči na nekakav pomalo nagužvani prekrivač na krevetu.
gradska kuća podseća na crkvu
Zbog ovog „gore-dole“ geografskog sklopa Porta, skoro je nemoguće voziti bicikl u Starom gradu, pa su naši napori da se krećemo tim sredstvom bili uzaludni, za razliku od drugih metropola. Skrenuvši logički desno, dolazi se do dela grada koji je već slika i prilka prave metropole. Zgrade to najavljuju, njihova visina i širina ulica. Tu je i opet jedna od potencijalnih tačaka-kandidata za centar grada, a to je Avenija Aliados. Avenijom, koja liči na trg, dominiraju velike zgrade koje liče na svojevrsne palate, a zapravo su poslovne zgrade osiguravajućih društava i ekonomskih giganata ranog 20. veka.
Mešavina su secesije i art-dekoa, i na taj način se dobija mešavina kapitalističke moći i prefinjenosti, koja u današnje vreme nije najčešća po svetu. Avenijom dominira spomenik portugalskom kralju Pedru IV koji nije uklonjen posle zbacivanja monarhije, a posebno je zanimljiv mali spomenik vinarstvu, koje je proslavilo ime grada u svetu. Pa ipak, ono što je najvažnije na ovom trgu-aveniji jeste Gradska kuća (Paços do Conselho), sa svojim tornjem koji podseća na crkvu.
raskoš starog portugala
Svetovnost avenije se gubi ako se zađe iza Gradske kuće, gde se nalazi lepa crkvica Svetog trojstva (Santíssima Trindade), koja je takođe građena u baroknom stilu, ali joj nedostaju azuležosti pa je pomalo stoga i neuverljiva u svom sivilu. Lučki grad? Ekonomska kriza? Da, vidi se. Ima i ljudi sa margine koji su potpuni autsajderi, i to lokalci, a ne uvezena sirotinja. Kontradiktoran prizor u raskoši boja i lepoti juga. Raskoš starog Portugala se vidi ponajbolje ako se sa Avenije krene još malo dalje, i kada se sretnemo sa Crkvom Klerika (Igreja dos Clérigos), koja je opisana kao „ex libris“ Porta. Možda i najprepoznatljiviji simbol grada, delo je italijanskog arhitekte iz 18. veka koji je bio „gastarbajter“ u Portugalu, Nikolaua Nazonija.
Crkva je iz 1763. godine a osim raskošne barokne fasade ovde je od kricijalnog značaja prepoznatljivi vizuelni znak grada: Toranj Klerika (Torre dos Clérigos). Kritičari se spore oko porekla visokog tornja. Neki kažu da je Nazoni bio zaljubljenik firentinskih „kampanila“, a drugi ukazuju da je ovaj svetski putnik upravo pre toga došao sa puta po islamskim zemljama i da je možda imitirao minarete: uticaj dugog gledanja u džamije je možda ubedljivije rešenje.
raskoš starog portugala
Trg koji se nalazi iza već možete pronaći u bilo kom većem brazilskom gradu, a bogme i palme i fontane. Mnoge kućice su prelepe, ali su nekako fragilne u svojoj neokrečenosti, i nemar kojim Portugalci pristupaju svom nasleđu (centar je zaštićen UNESCO-m od 1996. godine) pomalo je zaprepašćujući.
Neke od najvrednijih nekretnina u centru su polusrušene ili ruinirane, što se kod nas retko može desiti; kod nas svi žele da žive u centru, kao i u Krakovu ili Beču, ali ovde kao da su svi imućniji rešili da se odsele u udaljena predgrađa. Najjači utisak izaziva jedna crkva, koja, kada se malo zagledate, predstavlja dve crkve, spojene. Karmelićanska crkva (Igreja dos Carmelitas) i crkva Karmo (Igreja do Carmo) imaju veoma različite fasade, ali tek pažljiviji promatrači vide ovu „sijamsku“ karakteristiku crkava. Portugalski barok u svom najvećem sjaju. Na bokovima crkava nalaze se delikatni i kompleksni prizori iz Biblije u azuležo pločicama. Trebaće vam pola sata da razaznate sve, ako ste fan.
srce srca
Srce srca Porta? Najopasniji delovi, najmračniji, najsiromašniji. Ribeira je dugo bila centar grada. Ribeira se može prevesti kao „rečica“ jer je kej reke Duero, a zapravo je u pitanju izuzetno strmi koloplet veoma starih uličica u kojima imate a) ništa b) ruine c) šarmantne kafiće d) prodavnice porta u prašnjavim flašama za izuzetno povoljnu cenu e) kuće sa razigranim ljudima f) javna kupatila i praonice veša izgrađene odavno, koje još rade.
Neočekivano, sve je uzbudljivo. Šarene fasade, visokih i vitkih zgrada sa mnoštvom stanova. Još jednu rečenicu uvek koristim kada sagovornicima govorim o mentalitetu Portugalaca: ovo je zemlja stare slave, Portugal je kao starac koji vam sa osmehom priča o svojoj slavi, nonašalantan prema svom sadašnjem stanju. Mnogo, mnogo turista, mnogo divnih kućica, crkvica, spokoja, ulice i restorani imaju čudna imena. Radionice u centru grada. Ovde nema principa da su elitni brendovi isterali majstore iz centra. Ne, Portugal je isti kao i pre. I ponosan je na to.
katedrala danas deluje tako srednjovekovno
Penjemo se na već spominjano brdo Sé (Sedište, često ime za mesto gde je katedrala, koja je biskupsko sedište). Zanimljivo da je ovaj deo opasan nazubljenom tvrđavicom, i vreme je ovde potpuno stalo. Katedrala je stroga i vesela u isto vreme. Zašto? Pa, dugujemo ovu strogost „čarima“ fašizma: portugalski diktator Salazar je mrzeo pozlaćenu drvenariju koja je nekada krasila baroknu fasadu, pa je sve demontirao i spalio, jer mu nije išla uz strogi fašistički duh uniformi koji je forsirao, i uz duh koji je hteo da usadi Portugalcima: militantnost, red, disciplinu. Nešto kao stari Rimljani ili Nemci. A teško je reći da Portugalci danas imalo liče ili na Rimljane ili na Nemce.
Zapravo su im najgori antipodi. Zbog Salazarovih umetničkih intervencija sada katedrala danas deluje tako srednjovekovno, a bila je tako vesela nekada. Nemojmo zaboraviti da je uprkos vandalizmu, ona i dalje najznačajniji umetnički spomenik grada. Tu su i crkvice iz istog doba, mala Sedofeita i gotička Svetog Franje (São Francisco). Svaka otkriće za sebe. Ako se spustite uličicama od katedrale ka Ribeiri, videćete neverovatne uličice sa decom koja se igraju, siromaštvom, portugalskim zastavicama načičkanim na prozore, i možda, ako ste srećkovići, moći ćete da uvirite u enterijer kućica, skroman i srećan, malo šizoidan, kao u filmu „U stvari ljubav“. Atmosfera je u isto doba i jeziva i spooky, ali i opuštajuća i spokojna. Portugaj jeste kontradiktoran i šiziodan i nelogičan. Tako je.
poslednji korak okean
Evo nas u starinskom oker drvenom tramvaju koji vozi ka okeanu i plažama. Ide polako, pored reke. Kućice, kućice, odsjaj sunca na Dueru, pogleda na Vila Nova de Gaju. Osmesi na licima. Plaže Porta se pojavljuju na vidiku. Crvenkasti pesak i slatka voda Duera meša se sa sada već slanim visokim talasima. Da biste se kupali, uvek treba hrabrosti na Atlantiku. Evo i jedne od novih atrakcija grada, svežu Providnu kuću, završenu 2001. za prigodu kojom je Porto bio evropska prestonica kulture. Kad su je završili, zaključili su da niko ne želi u njoj da ćivi niti radi, jer je potpuno providna! Samo je atraktivna na oko. Kada su pitali Katalonca koji ju je projektovao „Šta da radimo sada s njom?“, on je slegnuo ramenima i rekao „Nemam pojma, ja sam hteo da napravim brutalnu zgradu za Godinu kulture, nisam razmišljao šta posle 2001.?“.
Pa ipak, postala je miljenica Portuenžana. U njoj su restorani, galerije, prodavnice. Ipak neko živi u njoj, neko radi.
plaže u portu
Počinje kvart plaža. Stare tvrđavice iz kolonijalnog doba. Kvart Fož (Foz) sa belim stubovima pored mora. Plaža Engleza (Praia dos Ingleses) je spektakularna. Zašto Engleza? Pa prvi su se „ludi Englezi“ kupali na Atlantiku, dok svet još nije mislio da je to uopšte potrebno, a pošto su bili saveznici Portugalaca, imali su tu sreću da ih masa ne linčuje i sveštenici ne prokunu zbog nagote u javnosti i besmislenog sportiranja. Eto kako se sve menja. Gledam prema pučini. Nema više ničega. Posle ovog horizonta je Amerika. Nema više Evrope, kraj Evrope. Ali nije ni kraj sveta, niti svet ima kraja. Poslednja misao obdanice u Portu, dok se sunce davi u crvenilu okeana, jeste da je nekada neko stajao ovde i gledao isto ovo morsko prostranstvo, i mislio, sa jezom i dosadom, da stoji na Kraju Sveta. Finis Terrae. Ivica ponora. Dalje su zmajevi, talasi, zli bogovi. Samo sam se smeškao, spokojstvom nekoga ko je doživeo zalazak sunca na obali Atlantika. Nekoga kome se čini da život ima smisla u svoj svojoj lepoti.
