Igreja Dos Carmelitas

Порто

И Европа и корак ка „Далеком Свету“...

Порто, Лисабон

ПОРТО

Замислите свет пре Колумба, када се знало за 3 континента, а најзападнија тачка познатог света била је негде на линији Португал-Мароко-Ирска… Испод Сахаре се на на мапама писало „Hic sunt leones“, „овде су лавови“, а Атлантик је био непремостив и неки су мислили да се, ако се довољно дуго плови на запад, дође до краја света. 

Стајали су онда тадашњи људи на обалама Португала, рецимо у Порту, гледали запенушани Атлантик и мислили „нема даље“. Тај осећај се и данас може омирисати у ваздуху „најпортугалскијег од свих португалских градова“, који је, уосталом, дао и име целој једној земљи.

Музеј, Порто
Музеј, Порто

светске метрополе

А онда су Европљани поверовали да је Земља округла. Нису се више, као Викинзи, бојали да ће „пасти у понор“ ако оду предалеко. Поверовали су да се „леонес“ из Африке могу искористити и опловити, и доћи до Индије и њених зачина без Арапа. Сетили су се да су робовске пијаце Африке идеалне за пазарење доживотних неплаћених радника. Пожелели су да дођу до Индије пловећи на запад. И у свим тим авантурама и акцијама, часне или не, главну реч водиле су две нације, Шпанци и Португалци. 

И одједном, успавана нација на ободу Европе постаде глобална суперсила. Порто и Лисабон постали су светске метрополе, градило се као некад у Венецији и Фиренци, а ханзеатски градови Балтика и Севера и ренесансна Италија постали су периферија. Дивне зграде у бојама, бродови који су пристајали са колонијалном робом, вино порто које се извозило у Британију и по целом свету прославило је име града на северу Португала. 

успаваност Порта и јесте део његовог шарма

Са само милион становника, Португал је покушао да буде исто толико снажан као и Шпанија и сличне земље са 10 пута више житеља, и да држи под контролом огромну површину глобуса. Мушкарци су се, малобројни, сналазили у колонијама како су стигли, женећи се Африканкама и Индијанкама. Њихове сестре, мајке, девојке и веренице стајале су на обали Атлактика и гледале у пучину певајући тужне песме, познате као „фадо“ („судбина“), обучене у црно. 

Португалска империја постаће највећа расна мешавина а метропола ће представити Европи све најсавременије ствари оног доба: чај, кафу, робље, шећер. Временом се царство урушило. Португалци су се уморили и опет некако уснули и поново је име оближњег рта у Галицији, северно од Порта, по именом „Финистере“ („Крај Земље“) актуелна. Али, успаваност Порта и јесте део његовог шарма.

Капела душа, Владимир Цветковић
Капела душа, Владимир Цветковић
Ручак у Порту - ватрена кобасица, Владимир Цветковић
Ручак у Порту - ватрена кобасица, Владимир Цветковић

ИСТОРИЈА, ВИНО, ХРАНА, МОСТОВИ И ОПЕТ ИСТОРИЈА

Каже симпатична изрека, коју увек вреди поновити, да се земља не зове Лисабонгал него Португал, и да се одмах зна ко је главни у земљи. Лисабон је новотарија, арапска махала која је незаслужено постала славна, а Порто је есенција Португала. Наравно, по „објективним“ речима његових житеља. Као и у свакоје земљи, увек тај ривалитет: север-југ, највећи град против другог највећег, истичу се разлике и појачава „аутентичност“ кулутуре баш оног места у коме сте се обрели. 

Али, донекле су у праву: ако Порто више није главни град у овој фасцинантној земљи, ипак је најтипичнији Португал који можете наћи. На ушћу реке коју ми познајемо понајвише као Дуеро (тако се зове у Шпанији, овде се назива Доуро), у драматичном пејзажу брда које усеца Дуеро пред уливање у Атлантик, у спокојству океана када се слана и слатка вода помешају, ту се сместио један од најлепших градова Европе.

Бродови у Порту
Бродови у Порту

Почеци Порта сежу у време Рима

Почеци Порта сежу, као што се по имену може закључити, у време Рима и његовог трансконтиненталног царства. На месту где се данас налази град Порто, налазила се једна од атлантских тврђава Царства, не толико важна, јер је Римљанима било важније „Маре Нострум“ од хладног мора пуног таласа иза кога нема ничега. Град, тј. тврђава са цивилним делом, добио је име Portus Cale, или „Тврђава Лука“, и по предању, живот је овде био самотан. 

Далеко од свега, уз честе кише, у време када купање није било популарно по плажама, а туризам неразвијен, Римљани су локалне Келте и Ибере углавном романизовали уз тадашњу глобализацију: водоводе, путеве, законе, оргије, вино и слична достигнућа цивилизације.

Фонтана Фонте Леоес, Владимир Цветковић
Фонтана Фонте Леоес, Владимир Цветковић
Мост Дом Луис
Мост Дом Луис

Порто варира у слаткоћи и боји

Вино, које ће касније постати једно од најславнијих на свету, заслужује посебну причу. Наиме, Енглези и Португалци су својевремено склопили један од првих војно-политичних савеза. По речима поносних Португалаца, то је једини савез који траје вековима, до данашњег дана, а да никада две земље нису промениле страну или биле у рату. Енглеска подршка Португалцима против Шпанаца, Француза и свих могућих ривала донела је и уносну трговину, посебно добрима којих није било у изобиљу у хладној Енглеској, а вино је једно од тих добара. 

Но, пошто тад није било брзог транспорта робе, а ни хладњача и замрзивача, вино је имало тенденцију да се поквари успут, па су Енглези смислили спасоносно решење. Сипали су у вино ракију неутралног укуса која је знатно појачавала снагу вина, али је омогућавала да вино много дуже траје. Вино је добило име „порто“ по самом граду (Енглези кажу „порт“, без –О), и у Британији је и стекло славу култног пића. Наравно, немојте никада рећи домаћинима да су Брити измислили рецепт за порто. 

 

Порто варира у слаткоћи и боји

Наравно, измислили су га домишљати Португалци и ингениозно га продали Енглезима. Већина брендова и данас носи британска имена што је веома пригодно и егзотично на неки начин. Порто је веома сладак и варира у слаткоћи и боји. Преко пута града Порта видећете слатки градић под именом Вила Нова де Гаја, и он је место на које се налазе десетине дестилерија порта и винских подрума (португалски каве). 

Ресторани су често везани за одређене подруме, поглед на Порто и његов Стари град је фасцинантан. Традиционални бродићи „рабелоси“ плове Дуером (могуће су туре до океана и на другу страну), а препорука је да поручите „низ“ разних врста порта (од најстаријег, консеквентно најслађег) до најмађег и најгорчег порта. Ко не воли слатко вино, неће бити баш одушевљен, али ће искуство бити непоновљиво. Да би утисак португалске кухиње био комплетан, згодно је наручити кобасице „шоуризош“ које конобар запали пред вама и тако се и испеку.

 

Санто Илдефонсо је бивша грађанска парохија у општини Порто
Санто Илдефонсо је бивша грађанска парохија у општини Порто

мост краља луиса I је посебно значајан

Избор ресторана је такав да можете бирати између најскупљих и „општенародских“ без неке велике разлике за туристу који није склон обраћању пажње на детаље. Вила Нова де Гаја је позната и по моћној тврђави Сера до Пилар (Тврђава од стуба), која се надвија над Мост Краља Луиса I. Овај мост је посебно значајан. Становници Порта (правилно се каже Портуенжани, ако можете да верујете и да изговорите) су особито поносни на своје мостове и воле да кажу да је на листи најувредљивијих коментара о Порту можда најгори онај „да нисте приметили мостове“. Има да их приметите! Овај посвећен Луису I апсолутно неодољиво подсећа на делове Ајфелове куле, а није ни чудо: градио га је исти човек, Густав Ајфел, човек опседнут челичним решеткама. 

 

мост краљице марије пије

Отворен је 1886. и тада је, а и данас, био топ-пример технике и естетике. Једном сам рекао да личи на челичну антилопу замрзнуту у скоку, и рећи ћу с поносом опет. Сличан је и други мост, Белгијанца Теофила Сајрига, Мост Краљице Марије Пиje. Кажу да је Белгијанац заправо аутор и овог првог моста, а не Ајфел, који је био само власник фирме, а спор ко је био већи геније траје и сада.

Када су Римљани отишли (да се вратимо на оно због чега су Портуенжани поносни), дошао је Средњи век и Сеоба народа, нахрупили су Германи и све се измешало у православно-аријанском пост-римском пејзажу. Као шлаг на торту дошли су и Арапи и Маври, носећи ислам. Маври су доспели далеко на север, а све ове провинције Хиспаније које су се прве ослободиле исламске власти клаифата постаће необично поносне на ту чињеницу. Одавде су Португалци почели да шире своју државу на југ, и зато је име Порта понела цела земља.

 

Градска кућа, Порто
Градска кућа, Порто

порто има највећу колекцију азулежоса на свету

За овдашње грађане Лисабон ће увек бити маварска Ал-Ушбуна, а Порто једини прави носилац огња и мача спојених са крстом, ка југу. Овај процес поновног освајања територија назива се Реконкиста и трајао је више векова. Управо је овај последњи део процеса, у коме је португалски краљ видео како у Алгарвеу и Сеуту изгледају прекрасне азулежо-плочице, пресудио да се установи нова традиција Порта и целе земље. Ове плочице, које су Арапи користили као орнаментацију (такве се чешће виђају у Шпанији), јер нису смели да представљају ликове, због забране Курана, у Португалу су заживеле са специфичном плавом бојом и као нека врста слагалица. 

Прилагођене су историјским и хришћанским темама и спајају се у једну велику целину. Понекад покривају целе зидове цркава или ентеријере жалезничких станица, а за разлику од маварских, овде им је примарна улога да спрече влагу од киша и са океана, да се ова не би уселила у зидове. Азулежоси (у Шпанији познати као асулехос) се могу тумачити и као „спољне фреске“, јер када се налазе на црквама, онда представљају мотиве из Библије. Мотиви из историје су импресивни на железничкој станици Сао Бенто (Свети Бенедикт), а они из живота светаца разасути су по фасадама бројних цркава града. 

мешавина Шпаније и Бразила

Управо је Порто град град који има највећу колекцију азулежоса на свету. Азулежоси су дефинитивно заштитни знак „северне престонице“ ове земље. Касније је све ишло својим током. Рекокнкиста је завршена, почело је ширење у Мароко, Африку, азију, Кину, Индију, Америку. Португал је постао велесила и глобална мултикултурна империја. То се и осети овде: све ове земље данашњег Трећег света су веселе, опуштене, ноншалантне, шарене. Такав је и Порто: попео сам се на брдо Сe и схватио у једном тренутку целу истину. 

Рекао сам свом саговорнику Владимиру: „Ово ми изгледа као мешавина Шпаније и Бразила!“. И нехотично сам био у праву. Ова земља се налази тачно између Шпаније и Бразила. Као што је рекао Небојша Глоговац у клутном филму „Муње“, Португал је Бразил у Европи, и то се види по шареним кућицама, успаваној веселости житеља и уличицама које иду горе-доле у центрима старих градова, а то је све лепота која ошамућује.

Барокна кула
Барокна кула

обилазак

Доста је тешко рећи шта је заправо центар Порта, најважнији део града. Има их више. Ако тумачимо у савременим оквирима, онда је ултимативна жила куцавица града улица Свете Катарине, где се налазе бројни хотелчићи. Овде се налазе све битне продавнице, палате еминтентних породица су честе, обложене геометријским азулежосима, а ту је и прва црква обложена „фрескама споља“: то је Капела Душа. Наравно, осим „старих богова“, и заштитних знакова, ту су и „нови богови“, брендови и кафеи. Па ипак, Португал је веома јефтина земља и овде се може у главној улици сести, попити кафа или појести колач за 1 еуро или мање, што је реткост за Запад. Наравно, иконички Café Majestic, рађен у стилу арт-нувоа, није пример јефтиноће, али јесте најлепши споменик сецесије у Португалу, како кажу. 

 

Бродови у Порту
Бродови у Порту

СТАРИЈИ И ЛЕПШИ ПОРТО

Оно што је под ногама назива се „цалçада португуеса“, или „португалски плочник“, а заправо је специфични тортоар састављан као мозаик коцкица разних боја. Сваки град има своју боју и шару, и најчешће су жуте подлоге са црним мотивима. Сличне ћете видети широм португалске културне сфере, од Бразила до атлантских државица Мулата и даље. Тамо где се завршава Санта Катарина, почиње старији и лепши Порто. Црква Светог Илдефонса је можда најдраматичнији пример португалског барока украшеног азулежосима. Спектакуларност ове и других цркава Порта је појачана тиме што су их градили на брежуљцима, и на тај начин оне домијнирају градом који личи на некакав помало нагужвани прекривач на кревету. 

 

градска кућа подсећа на цркву

Због овог „горе-доле“ географског склопа Порта, скоро је немогуће возити бицикл у Старом граду, па су наши напори да се крећемо тим средством били узалудни, за разлику од других метропола. Скренувши логички десно, долази се до дела града који је већ слика и прилка праве метрополе. Зграде то најављују, њихова висина и ширина улица. Ту је и опет једна од потенцијалних тачака-кандидата за центар града, а то је Авенија Алиадос. Авенијом, која личи на трг, доминирају велике зграде које личе на својеврсне палате, а заправо су пословне зграде осигуравајућих друштава и економских гиганата раног 20. века. 

Мешавина су сецесије и арт-декоа, и на тај начин се добија мешавина капиталистичке моћи и префињености, која у данашње време није најчешћа по свету. Авенијом доминира споменик португалском краљу Педру IV који није уклоњен после збацивања монархије, а посебно је занимљив мали споменик винарству, које је прославило име града у свету. Па ипак, оно што је најважније на овом тргу-авенији јесте Градска кућа (Paços do Conselho), са својим торњем који подсећа на цркву.

 

Статуа Дон Педро IV
Статуа Дон Педро IV

раскош старог португала

Световност авеније се губи ако се зађе иза Градске куће, где се налази лепа црквица Светог тројства (Santíssima Trindade), која је такође грађена у барокном стилу, али јој недостају азулежости па је помало стога и неуверљива у свом сивилу. Лучки град? Економска криза? Да, види се. Има и људи са маргине који су потпуни аутсајдери, и то локалци, а не увезена сиротиња. Контрадикторан призор у раскоши боја и лепоти југа. Раскош старог Португала се види понајбоље ако се са Авеније крене још мало даље, и када се сретнемо са Црквом Клерика (Igreja dos Clérigos), која је описана као „еx libris“ Порта. Можда и најпрепознатљивији симбол града, дело је италијанског архитекте из 18. века који је био „гастарбајтер“ у Португалу, Николауа Назонија. 

Црква је из 1763. године а осим раскошне барокне фасаде овде је од крицијалног значаја препознатљиви визуелни знак града: Торањ Клерика (Torre dos Clérigos). Критичари се споре око порекла високог торња. Неки кажу да је Назони био заљубљеник фирентинских „кампанила“, а други указују да је овај светски путник управо пре тога дошао са пута по исламским земљама и да је можда имитирао минарете: утицај дугог гледања у џамије је можда убедљивије решење. 

 

раскош старог португала

Трг који се налази иза већ можете пронаћи у било ком већем бразилском граду, а богме и палме и фонтане. Многе кућице су прелепе, али су некако фрагилне у својој неокречености, и немар којим Португалци приступају свом наслеђу (центар је заштићен UNESCO-м од 1996. године) помало је запрепашћујући.

Неке од највреднијих некретнина у центру су полусрушене или руиниране, што се код нас ретко може десити; код нас сви желе да живе у центру, као и у Кракову или Бечу, али овде као да су сви имућнији решили да се одселе у удаљена предграђа. Најјачи утисак изазива једна црква, која, када се мало загледате, представља две цркве, спојене. Кармелићанска црква (Igreja dos Carmelitas) и црква Кармо (Igreja do Carmo) имају веома различите фасаде, али тек пажљивији проматрачи виде ову „сијамску“ карактеристику цркава. Португалски барок у свом највећем сјају. На боковима цркава налазе се деликатни и комплексни призори из Библије у азулежо плочицама. Требаће вам пола сата да разазнате све, ако сте фан.

И птице позирају у Порту

срце срца

Срце срца Порта? Најопаснији делови, најмрачнији, најсиромашнији. Рибеира је дуго била центар града. Рибеира се може превести као „речица“ јер је кеј реке Дуеро, а заправо је у питању изузетно стрми колоплет веома старих уличица у којима имате а) ништа б) руине ц) шармантне кафиће д) продавнице порта у прашњавим флашама за изузетно повољну цену е) куће са разиграним људима ф) јавна купатила и праонице веша изграђене одавно, које још раде. 

Неочекивано, све је узбудљиво. Шарене фасаде, високих и витких зграда са мноштвом станова. Још једну реченицу увек користим када саговорницима говорим о менталитету Португалаца: ово је земља старе славе, Португал је као старац који вам са осмехом прича о својој слави, нонашалантан према свом садашњем стању. Много, много туриста, много дивних кућица, црквица, спокоја, улице и ресторани имају чудна имена. Радионице у центру града. Овде нема принципа да су елитни брендови истерали мајсторе из центра. Не, Португал је исти као и пре. И поносан је на то.

 

Мост Понте де Инфанте
Мост Понте де Инфанте

катедрала данас делује тако средњовековно

Пењемо се на већ спомињано брдо Сé (Седиште, често име за место где је катедрала, која је бискупско седиште). Занимљиво да је овај део опасан назубљеном тврђавицом, и време је овде потпуно стало. Катедрала је строга и весела у исто време. Зашто? Па, дугујемо ову строгост „чарима“ фашизма: португалски диктатор Салазар је мрзео позлаћену дрвенарију која је некада красила барокну фасаду, па је све демонтирао и спалио, јер му није ишла уз строги фашистички дух униформи који је форсирао, и уз дух који је хтео да усади Португалцима: милитантност, ред, дисциплину. Нешто као стари Римљани или Немци. А тешко је рећи да Португалци данас имало личе или на Римљане или на Немце. 

Заправо су им најгори антиподи. Због Салазарових уметничких интервенција сада катедрала данас делује тако средњовековно, а била је тако весела некада. Немојмо заборавити да је упркос вандализму, она и даље најзначајнији уметнички споменик града. Ту су и црквице из истог доба, мала Седофеита и готичка Светог Фрање (São Francisco). Свака откриће за себе. Ако се спустите уличицама од катедрале ка Рибеири, видећете невероватне уличице са децом која се играју, сиромаштвом, португалским заставицама начичканим на прозоре, и можда, ако сте срећковићи, моћи ћете да увирите у ентеријер кућица, скроман и срећан, мало шизоидан, као у филму „У ствари љубав“. Атмосфера је у исто доба и језива и споокy, али и опуштајућа и спокојна. Португај јесте контрадикторан и шизиодан и нелогичан. Тако је.

Старо вино, флаша кошта и до 1000$
Старо вино, флаша кошта и до 1000$

последњи корак океан

Ево нас у старинском окер дрвеном трамвају који вози ка океану и плажама. Иде полако, поред реке. Кућице, кућице, одсјај сунца на Дуеру, погледа на Вила Нова де Гају. Осмеси на лицима. Плаже Порта се појављују на видику. Црвенкасти песак и слатка вода Дуера меша се са сада већ сланим високим таласима. Да бисте се купали, увек треба храбрости на Атлантику. Ево и једне од нових атракција града, свежу Провидну кућу, завршену 2001. за пригоду којом је Порто био европска престоница културе. Кад су је завршили, закључили су да нико не жели у њој да ћиви нити ради, јер је потпуно провидна! Само је атрактивна на око. Када су питали Каталонца који ју је пројектовао „Шта да радимо сада с њом?“, он је слегнуо раменима и рекао „Немам појма, ја сам хтео да направим бруталну зграду за Годину културе, нисам размишљао шта после 2001.?“.

Па ипак, постала је миљеница Портуенжана. У њој су ресторани, галерије, продавнице. Ипак неко живи у њој, неко ради.

плаже у порту

Почиње кварт плажа. Старе тврђавице из колонијалног доба. Кварт Фож (Foz) са белим стубовима поред мора. Плажа Енглеза (Praia dos Ingleses) је спектакуларна. Зашто Енглеза? Па први су се „луди Енглези“ купали на Атлантику, док свет још није мислио да је то уопште потребно, а пошто су били савезници Португалаца, имали су ту срећу да их маса не линчује и свештеници не прокуну због наготе у јавности и бесмисленог спортирања. Ето како се све мења. Гледам према пучини. Нема више ничега. После овог хоризонта је Америка. Нема више Европе, крај Европе. Али није ни крај света, нити свет има краја. Последња мисао обданице у Порту, док се сунце дави у црвенилу океана, јесте да је некада неко стајао овде и гледао исто ово морско пространство, и мислио, са језом и досадом, да стоји на Крају Света. Finis Terrae. Ивица понора. Даље су змајеви, таласи, зли богови. Само сам се смешкао, спокојством некога ко је доживео залазак сунца на обали Атлантика. Некога коме се чини да живот има смисла у свој својој лепоти.

СВИђа вам се овај чланак? ПОДЕЛИте: