MINSK
U Minsk smo došli autobusom iz Vilnjusa, beloruske registracije. Nije ulivao preterano poverenje, pošto je ličio na nebrojene autobuse srpskih, crnogorskih i bosanskih autobuskih kompanija kojima se vozikamo po lokalnim linijama: malo ofucan, funkcionalan, nekako izgleda kao da je prljav, iako je čist. Kao kuća sa starim nameštajem. Pomislio sam da je i cela Belorusija takva. Prerano sam pomišljao. Debelo prerano.
Granica je „udobna“: u sred zelenila livada (cela Belorusija je jedna nepregledna livada, čini mi se), granični punkt iz koga izlazi lepa i nasmejana pripadnica beloruskih snaga javnog reda i mira, i objašnjava kako se popunjavaju formulari. Čekaj, gde su psi koji te sateruju u ćošak kancelarije, gde je lampa za ispitivanje i dva grmalja koji paze da ne pobegneš? Gde su višesatne provere čiji smo, od kojih smo? Ništa! Hvala, srećan boravak u Belorusiji, šteta što ostajete samo jedan dan! Obično sve NIJE kao što kažu na CNN-u.
NIJE SVE KAO ŠTO SE PRIČA
Da stvari nisu ni približno takve kao što se priča i piše po zapadnoj, a i po našoj prepisivačkoj štampi, uveravam se dok bus klizi kroz savršene puteve ispod plavog neba po nestvarno, ali stvarno nestvarnoj (može li ovo da se kaže ovako?) poljani: boja nepreglednih talasastih poljana je toliko zelena da to postoji samo na volpejperu Vindouza, Fotošopu i u Irskoj. Na svaki kilometar, autobuska stanica za prigradske autobuse: uredno obeležena, bez grafita, usamljena. Selo je negde u daljini. Idilično. Nema smeća, niko ništa nije polupao da bi pokazao „da živi u getu“. Razmišljam da ovo liči na one nestvarne filmove, kada junaci upadnu u zemlju gde sve štima.
Tako to traje, sve do Minska, koji i nije daleko: zapravo, i Vilnjus i Minsk su veoma blizu granice dve zemlje. Oba naroda, iako je jedan pravoslavne vere, a drugi katoličke, su prilično izmešani, i dugo su živeli u istoj državi, od vremena starih Slovena, čija je ovo prapostojbina, pa do nedavno. Čak su u vreme Oktobarske Revolucije, tadašnji komiteti odlučili da je za ova dva naroda zgodno da se napravi samo jedna republika, Litvansko-Beloruska SSR, koju je narod nazvao od milošte Litbel. Zanimljivo.
U MINSKU JE SVE POD KONAC
„Prapostojbina starih Slovena!“ – ovo mi odzvanja u glavi: ima nešto stvarno super u činjenici da si došao na mesto odakle su pre 1500 ili 2000 godina došli tvoji preci, koji su pili medovaču i medovinu, na brdoviti Balkan. Belorusi su naši rođaci koji se nisu mrdali od kuće. Ne preseliti se u Seobi naroda, to mi već deluje zanimljiv koncept.
Minsk je spektakularan, veći i od Beograda. I naravno, za 10 kopalja uređeniji (što nije teško). Avenije, nadvožnjaci, zgradurine, stambeni blokovi… Ali sve je pod konac, sve je čisto i uredno. Kada dolaziš iz Srbije, prvo što ti padne u oči je ono čega NEMA: nema grafita i nema smeća. A onda upadne u oko ono čega IMA: a ima savršene infrastrukture, i pokošene trave. Zapravo, trava je pokošena toliko pod konac da se ova scena ponavlja sve do centra: po svim travnjacima, od perifernih do centralnih, komotno se može igrati fudbal.
Ili tenis na Vimbldonu. Ili golf, još bolje. Za smeće, tj. ne-smeće, postoji jedna glasina, za koju nismo proverili da li je urbana legenda ili istina: kažu (u susednim zemljama) da Lukašenko rešava problem nezaposlenih tako što svakog ko nema posao duže vreme, uhvati za uši i zaposli u Gradskoj čistoći, da kosi travu, skuplja pikavce, lišće i smeće. Ako nije istina, dobra je smicalica; ako jeste, svaka čast, molim da se prepiše u statute gradova u Srbiji!
SOVJETSKI URBANIZAM, STALJINSKI AMPIR I GOTIKA
Minsk je grad koji je katastrofalno stradao više puta u novijoj istoriji, uglavnom od zapadnih suseda i nesuseda. U II Svetskom ratu su zapalili 80% grada, pobili 100.000 Jevreja, što u zloglasnom getu, što u okolnim pećima, i ostavili Belorusima rebus – šta da rade sa krhotinama. Rešenje je bilo dolomonsko: deo grada, u najužem centru, je obnovljen do repliciranja, a ostatak je poravnat i sagrađen u stilu sovjetskog urbanizma i staljinskog ampira i staljinske gotike. Iako je neprijatno živeti u totalitarnim režimima, svi oni, od Musolinijevog do Staljinovog, imaju tendenciju da iza sebe ostave monumentalne građevine koje traju, i koje su, ruku na srce, prilično lepe. Ovo malo zamućuje percepciju kasnijim generacijama oko pitanja dobra i zla, jasno.
Kao i svuda u eks-SSSR-u, autobuska stanica je minorna, a železnička liči na aerodrom. I to bolji aerodrom. Oko nje se nalaze bulevari sa stambenim zgradama u onom stilu koji je Originalni Brka najviše voleo: mešavina klasicizma, art-dekoa, futurizma, ampira i gotike. Zvuči šućmurasto, ali je lepo i neodoljivo je za slikati.
KAKO IZGLEDA CENTAR MINSKA?
Pošto je grad bio dugo pod vlašću Poljske i Litvanije, katoličke crkve se smenjuju sa pravoslavnima, koje su barokne, kao vojvođanske. Na prvi pogled ih je teško razlikovati. Mnoge imaju i dva tornja, kao ona u Karlovcima. U samom centru, restorani sa savršenim fasadama i savršenim firmama. Ma, i svaka ulična tabla je pravo malo umetničko delo, koje treba da dočara duh grada i prošlih vremena: na tome rade timovi dizajnera koji završavaju likovne akademije. I na svakoj etiketi za pivo, kojih je tušta i tma. Dođe mi da se zakucam pored frižidera u supermarketu i da uživam u etiketama.
ŽIVEĆE VEKOVIMA
Na trgu ispred glavne crkve nekakav fijaker sa konjima. Kada postane sumnjivo kako se ne mrdaju minutima, i šta-kog-vraga-pasu-na-betonu, potaje jasno da je reč o hiperrealističnoj skulpturi. Skulptura ima mnogo, i to vrlo novih i originalnih. Kao i u slučaju uličnih tabli i dizajna ambalaže i plakata, i ovde je država odlučila da da umetnicima da se razmašu i iskažu talenta, a ne da trule sa diplomama urolanim na ormarima.
Parole socijalističkog rada. Nisu ih skinuli. Prepliću se sa savršreno sređenim parkovima, a natpisi su „Podvig naroda je besmrtan” ili „…živeće vekovima”. Sećam se dana kada sam postao pionir, imali smo slična slova od stiropora na zidu. Ja sam ih rezao.
VRVI OD ŽIVOTA
Bulevar Nezavisnosti. Za njim bi mogao da zaplače dezorganizovani Beograd, a minimum 4 trake u svakom smeru, plus metro, čine da gužve niti ima, niti je ikada može biti. Fantastičan bareljef na zidu u centru: borba za slobodu, jake linije, plastika na kvadrat! Vajari svih zemalja, doputujte i učite! Vrhunac vrhunaca: Trg nezavisnosti. Velik kao… nekoliko fudbalskih igrališta! Stojim i odgovorno potpisujem da je on je jedan od najlepših i najimpresivnijih na svetu, a definitivno broj 1 u klasi „novih trgova“. Tu su svakojake zgrade: Parlament Belorusije, ponosna statua Lenjina koju nisu uklonili, fontane, stanice metroa, fakulteti.
Oko Parlamenta i Lenjina dežura policija: kažu da je svakome ko je želeo da se slika sa drugom Iljičem došla policija da ga propita za junačko zdravlje, poreklo i legitimaciju. Nas nisu. Malko nam je i žao. Na Bulevaru, na zidovima se nižu murali od raznobojnog mermera, sa kosmonautima, borcima, radnicima. Opet monumentalnost i harmonija. Na svakom ćošku su starinski etno-restorani i moderni kafići i pivnice. Vrvi od života.
Još fotografija sa ovog putovanja pogledajte u galeriji ispod:
