МИНСК
У Минск смо дошли аутобусом из Вилњуса, белоруске регистрације. Није уливао претерано поверење, пошто је личио на небројене аутобусе српских, црногорских и босанских аутобуских компанија којима се возикамо по локалним линијама: мало офуцан, функционалан, некако изгледа као да је прљав, иако је чист. Као кућа са старим намештајем. Помислио сам да је и цела Белорусија таква. Прерано сам помишљао. Дебело прерано.
Граница је „удобна“: у сред зеленила ливада (цела Белорусија је једна непрегледна ливада, чини ми се), гранични пункт из кога излази лепа и насмејана припадница белоруских снага јавног реда и мира, и објашњава како се попуњавају формулари. Чекај, где су пси који те сатерују у ћошак канцеларије, где је лампа за испитивање и два грмаља који пазе да не побегнеш? Где су вишесатне провере чији смо, од којих смо? Ништа! Хвала, срећан боравак у Белорусији, штета што остајете само један дан! Обично све НИЈЕ као што кажу на ЦНН-у.
НИЈЕ СВЕ КАО ШТО СЕ ПРИЧА
Да ствари нису ни приближно такве као што се прича и пише по западној, а и по нашој преписивачкој штампи, уверавам се док бус клизи кроз савршене путеве испод плавог неба по нестварно, али стварно нестварној (може ли ово да се каже овако?) пољани: боја непрегледних таласастих пољана је толико зелена да то постоји само на волпејперу Виндоуза, Фотошопу и у Ирској. На сваки километар, аутобуска станица за приградске аутобусе: уредно обележена, без графита, усамљена. Село је негде у даљини. Идилично. Нема смећа, нико ништа није полупао да би показао „да живи у гету“. Размишљам да ово личи на оне нестварне филмове, када јунаци упадну у земљу где све штима.
Тако то траје, све до Минска, који и није далеко: заправо, и Вилњус и Минск су веома близу границе две земље. Оба народа, иако је један православне вере, а други католичке, су прилично измешани, и дуго су живели у истој држави, од времена старих Словена, чија је ово прапостојбина, па до недавно. Чак су у време Октобарске Револуције, тадашњи комитети одлучили да је за ова два народа згодно да се направи само једна република, Литванско-Белоруска ССР, коју је народ назвао од милоште Литбел. Занимљиво.
У МИНСКУ ЈЕ СВЕ ПОД КОНАЦ
„Прапостојбина старих Словена!“ – ово ми одзвања у глави: има нешто стварно супер у чињеници да си дошао на место одакле су пре 1500 или 2000 година дошли твоји преци, који су пили медовачу и медовину, на брдовити Балкан. Белоруси су наши рођаци који се нису мрдали од куће. Не преселити се у Сеоби народа, то ми већ делује занимљив концепт.
Минск је спектакуларан, већи и од Београда. И наравно, за 10 копаља уређенији (што није тешко). Авеније, надвожњаци, зградурине, стамбени блокови… Али све је под конац, све је чисто и уредно. Када долазиш из Србије, прво што ти падне у очи је оно чега НЕМА: нема графита и нема смећа. А онда упадне у око оно чега ИМА: а има савршене инфраструктуре, и покошене траве. Заправо, трава је покошена толико под конац да се ова сцена понавља све до центра: по свим травњацима, од периферних до централних, комотно се може играти фудбал.
Или тенис на Вимблдону. Или голф, још боље. За смеће, тј. не-смеће, постоји једна гласина, за коју нисмо проверили да ли је урбана легенда или истина: кажу (у суседним земљама) да Лукашенко решава проблем незапослених тако што сваког ко нема посао дуже време, ухвати за уши и запосли у Градској чистоћи, да коси траву, скупља пикавце, лишће и смеће. Ако није истина, добра је смицалица; ако јесте, свака част, молим да се препише у статуте градова у Србији!
СОВЈЕТСКИ УРБАНИЗАМ, СТАЉИНСКИ АМПИР И ГОТИКА
Минск је град који је катастрофално страдао више пута у новијој историји, углавном од западних суседа и несуседа. У II Светском рату су запалили 80% града, побили 100.000 Јевреја, што у злогласном гету, што у околним пећима, и оставили Белорусима ребус – шта да раде са крхотинама. Решење је било доломонско: део града, у најужем центру, је обновљен до реплицирања, а остатак је поравнат и саграђен у стилу совјетског урбанизма и стаљинског ампира и стаљинске готике. Иако је непријатно живети у тоталитарним режимима, сви они, од Мусолинијевог до Стаљиновог, имају тенденцију да иза себе оставе монументалне грађевине које трају, и које су, руку на срце, прилично лепе. Ово мало замућује перцепцију каснијим генерацијама око питања добра и зла, јасно.
Као и свуда у екс-СССР-у, аутобуска станица је минорна, а железничка личи на аеродром. И то бољи аеродром. Око ње се налазе булевари са стамбеним зградама у оном стилу који је Оригинални Брка највише волео: мешавина класицизма, арт-декоа, футуризма, ампира и готике. Звучи шућмурасто, али је лепо и неодољиво је за сликати.
КАКО ИЗГЛЕДА ЦЕНТАР МИНСКА?
Пошто је град био дуго под влашћу Пољске и Литваније, католичке цркве се смењују са православнима, које су барокне, као војвођанске. На први поглед их је тешко разликовати. Многе имају и два торња, као она у Карловцима. У самом центру, ресторани са савршеним фасадама и савршеним фирмама. Ма, и свака улична табла је право мало уметничко дело, које треба да дочара дух града и прошлих времена: на томе раде тимови дизајнера који завршавају ликовне академије. И на свакој етикети за пиво, којих је тушта и тма. Дође ми да се закуцам поред фрижидера у супермаркету и да уживам у етикетама.
ЖИВЕЋЕ ВЕКОВИМА
На тргу испред главне цркве некакав фијакер са коњима. Када постане сумњиво како се не мрдају минутима, и шта-ког-врага-пасу-на-бетону, потаје јасно да је реч о хиперреалистичној скулптури. Скулптура има много, и то врло нових и оригиналних. Као и у случају уличних табли и дизајна амбалаже и плаката, и овде је држава одлучила да да уметницима да се размашу и искажу талента, а не да труле са дипломама уроланим на ормарима.
Пароле социјалистичког рада. Нису их скинули. Преплићу се са савршрено сређеним парковима, а натписи су „Подвиг народа је бесмртан” или „…живеће вековима”. Сећам се дана када сам постао пионир, имали смо слична слова од стиропора на зиду. Ја сам их резао.
ВРВИ ОД ЖИВОТА
Булевар Независности. За њим би могао да заплаче дезорганизовани Београд, а минимум 4 траке у сваком смеру, плус метро, чине да гужве нити има, нити је икада може бити. Фантастичан барељеф на зиду у центру: борба за слободу, јаке линије, пластика на квадрат! Вајари свих земаља, допутујте и учите! Врхунац врхунаца: Трг независности. Велик као… неколико фудбалских игралишта! Стојим и одговорно потписујем да је он је један од најлепших и најимпресивнијих на свету, а дефинитивно број 1 у класи „нових тргова“. Ту су свакојаке зграде: Парламент Белорусије, поносна статуа Лењина коју нису уклонили, фонтане, станице метроа, факултети.
Око Парламента и Лењина дежура полиција: кажу да је свакоме ко је желео да се слика са другом Иљичем дошла полиција да га пропита за јуначко здравље, порекло и легитимацију. Нас нису. Малко нам је и жао. На Булевару, на зидовима се нижу мурали од разнобојног мермера, са космонаутима, борцима, радницима. Опет монументалност и хармонија. На сваком ћошку су старински етно-ресторани и модерни кафићи и пивнице. Врви од живота.
Још фотографија са овог путовања погледајте у галерији испод:
