ARAL, ARALSKO MORE
ARALSKO MORE
Aral nije brend, nego snoviđenje – a ja sam bio njegov mornar. Na jedan dan.
Đorđe Balašević je mislio na Panonsko more kada je sebe opisao kao „mornara bez mora“, ali svi znamo da je to šala, jer je ova naša ravnica nastala povlačenjem Panonskog mora baš baš davno. A Aralsko more, na granici Uzbekistana i Kazahstana, nestajalo je postepeno od početka 60-ih, da bi sada bilo malecno i udaljeno od nekadašnjih luka. A to nismo mogli propustiti.
Krenuli smo iz Nukusa na izlet u Mujnak, grad koji je nekada bio na obalama Aralskog mora, zapravo, slanog jezera, ako ćemo baš superprecizno, jer nema vezu sa Svetskim okeanom. Tamo se nalaze slavni zarđali brodovi na dnu nekadašnjeg mora, u luci koja to više nije. To je sada pustinja sa žbunjem. Po njoj hodaju kamile i neki put se napasaju škrtom travom na dnu. Nadamo se da ćemo sresti kamile i napraviti neki selfi(ć)!
ARAL - ima nešto magično u ovim dalekim krajevima
Taksista je došao po nas u rano i sunčano karakalpakstansko jutro, nasmejan, i veličine dva uobičajena čoveka. Govorio je samo ruski, pa sam ja seo napred da preuzmem komunikaciju. Prešli smo preko reke Amu-Darja, nekadašnjeg Oksa ili Oksusa, preko kojeg je prelazio Aleksandar Veliki. Ima nešto magično u ovim dalekim krajevima, danas van glavnih puteva, koji su nekada bili vojskovođama i trgovcima toliko značajni da su se zapućivali čak iz Makedonije ili Kine da bi preneli robu. Ili nekog osvojili. Najbolje oba.
Put je bio čak i gori od Srbije, ako je to moguće. Jedino su Moldavija i Ukrajina dosad imale gore puteve od Srbije, a evo u ovu Veliku Trojku sada uvrštavam Uzbekistan. To našem vozaču ništa ne smeta da „tera“ limuzinu (naravno, Ševrolet, kao i svi Uzbekistanci) 100 na sat preko svih rupa, i ne pokušavajući da napravi „slalom“ između prepreka. Dobro su im živi automobili.
ARALSKA RIVIJERA
Prvop idu stepe, a onda dolazimo do trenutka kada se pojavljuje polupustinja, azatim i pustinja, koja je još pustinjastija otkad se povuklo more, jer je klima postala suvlja, a vetrovi nanose pesak i metale sa dna mora na nekadašnja superplodna polja.
Naravno, sve se ovo desilo zato što se neki genije dosetio da iskoristi vodu reka Amu-Darja i Sir-Darja za navodnjavanje polja pamuka. Od četrdesetih godina 20. veka, vode tih reka se upotrebljavaju za navodnjavanje polja pamuka u Kazahstanu i Uzbekistanu. Oko 20 do 60 km³ vode se godišnje izdvoji za navodnjavanje. Zbog toga, nivo jezera opadne za 20 do 60 cm godišnje. Zapremina jezera se od 1960. smanjila za 80%, dok je narasli salinitet, koji iznosi 10,7%, uništio gotovo sve oblike života u jezeru. Fabrika konzervi koja je postojala u Mujnaku? Ima je na fotografijama. Aralska rivijera, plaže, hoteli? Ima ih na fotografijama.
brodovi na suvom
Sve to znamo i ulazimo u Mujnak, koji odjednom, sija savršeno uređen, sa novim i renoviranim kućama, državnim zgradama, ulicama, prodavnicama, kao da je još uvek centar ribarstva i letnjeg turizma! Da li je moguće da ima baš toliko turista kao što smo mi, koji «zapucaju» izdaleka da bi videli… brodove na suvom? Izgleda da ima. A i to na neobične načine.
Naravno, idemo pravo u muzej na obali mora. Moram priznati da smo duuugo spremali ovaj performans, jer smo spremili mornarske majice da budemo «Aralski mornari», i sve vreme smo pevali «Panonskog mornara». Na brodovima su grafiti i ljubavne poruke. Dno mora je 20-ak metara ispod nivoa zemlje, gde je muzej. Idemo oko brodova i tražimo dobre poze. Nisu baš toliko veliki kao na slikama. Oblačno je vreme, pa ne možemo računati na tako spektakularne boje kao neki drugi na Instagramu. Na Instagramu? Pa počeli smo sve da tumačimo preko lajkova i «ko-ima-bolje-fotke?». Hajde da malo ohladimo od toga, na sjajnom smo mestu. Kamila nažalost nema na vidiku. Bilo ih je usput, ali ooo, kamile, gde ste kad ste nam najpotrebnije? Ah, šta je – tu je.
pustinja aral-kum
Hodamo dalje po dnu pustinje Kizil-Kum. Ne, pardon! Ovih 100 metara od obale što smo prepešačili, više nije Kizil-Kum – to je ona «prirodna» pustinja. Ova pustinja na kojoj su se zauvek nasukali ribarski brodići kosookih karakalpakstanskih alasa, ima prigodno ime Aral-Kum, ili Aralska pustinja. No, još uvek to ne objašnjava sve ove savršene kuće i turizam. Nema nas toliko koji smucamo po dnu mora da bi toliko para bilo doneto. Ali, tu je bizarno objašnjenje koje nas dovodi do duha ljudi koji je neuništiv, to rejv-estetike i savremene post-apokalipse. Naime, svakog leta se ovde održava festival Elektronske muzike pod imenom Stihija (isto je i na ruskom) i to bome, baš veliki festival. Mladi plešu po dnu Aral-Kuma, sa kog istočni vetrovi nose zagađujući pesak sve do Grenlanda (našli su u santama leda čestice baš sa Arala, i u mesu lokalnih životinja!).
Pa ipak, duboki naklon za Mujnačane, kojima su oduzeli sve, i more, i ribu, i industriju konzervi, i plaže, i hotelijerstvo, i sve načine da prežive, a oni odlučili da se reosmisle i pozovu ceo svet da pleše na dnu mora uz Buraka Jetera i Ninu Kravic i koga sve ne. ako ste mogli zamisliti nekakvu Dens Arenu na dnu mora, ovo je to. Ko ima festival na dnu mora? Nije Sunđer Bob, već didžej Karakalpak u Mujnaku.
aral nije brend, nego snoviđenje
Mog mora nema, ja ne znam šta da radim,
Ovo je priča i za suze i za smeh,
Poneki mornar možda ostane bez lađe,
Ali bez mora, to je izuzetan peh.
Pevamo tu pesmu ceo dan. Taksista nas gleda čudno. Evo, život imitira umetnost. Otkad je Đole tu pesmu spevao, more se zaista jako povuklo. Nada u spasenje je tu, ako bi se neko potrudio. Ali izgleda da su Uzbekistanci nešto kao Grenlanđani – baš nas briga, dajte pare. Naime, zasad je Kazahstan zainteresovan za mere spasavanja svog dela Aralskog jezera pomoću kredita Svetske banke, dok Uzbekistan smatra da je proizvodnja pamuka mnogo značajnija (jeste da su im dobre majice i veš, ali pobogu!). Neki od predloženih projekata za regeneraciju Aralskog jezera jesu sprovođenje vode iz Kaspijskog jezera ili skretanje sibirskih reka k Aralu. Sve to košta više milijardi dolara, ali kad vidimo koliko se troši na ratove, sudbina Arala nas navodi da pomislimo da je čovečanstvo zaista na putu u ponor.
Odlazimo u Muzej. Film o propadanju mora je tužan. Fotografije nasmejanih žena koje prerađuju ribu, nasmejanih ribara u sumrak, mačaka koje očekuju višak ulova, slike akademskih slikara koje su ovekovečile ribarsku luku i rizort na jedinom moru koje je Uzbekistan ikada imao… I sada ga ima, eno ga u daljini, 80km, jedva se vidi. Ako to nije priviđenje – a možda i jeste jer smo na Putu Svile, mestu gde mora nestaju a deca noći pleđi između trulih brodova. Na Aralu, koji većina vozača zna po nekom ulju ili čemu već. Ne znam, ne vozim. Za mene Aral nije brend, nego snoviđenje – a ja sam bio njegov mornar. Na jedan dan.
