Корниши Доха, ноћу

Стара Доха

Пре најбогатије земље света био је то градић ловаца на бисере

Доха, Катар

ДОХА

На излазу са крузера, разврстали смо се у правилне редове да нас покупе аутобуси локалног превозника и из луке одведу у град. Када смо питали – колико то кошта – насмејани шофер је само рекао – ово је најбогатија земља света, немамо ми живаца да наплаћујемо карте некакав ситниш – све је бесплатно.

Док смо се вратили из Катара, изашла је нова статистика и Катар више није најбогатија земља на свету. Поновo је то Луксембург. У чијој се престоници, сећам се, говорило да ће такође увести бесплатни јавни превоз. Или су га већ увели? Небитно. Идемо назад у Доху.

Полицајци на коњима обилазе град
Полицајци на коњима обилазе град

ПАЖЊУ НАМ ЈЕ ПРИВУКЛА ИСТОРИЈСКА ДОХА

Из луке се види, са друге стране залива, чувени Стадион 974, саграђен од контејнера. Скоро је крај јануара, а средином децембра је Светски куп завршен, и било је приче да ће га одмах размонтирати и предати некој сиромашнијој чланици ФИФА, али боме он је 80% жив и здрав, тако да – можда се брзо гради али се споро разграђује у Катару.

Можемо да идемо скроз око залива у Нову Доху, која је као некакав Менхетн преко воде (опет ово поређење, али некако као да су им Шангај и Њујорк, или Хонг Конг рецимо, били узори, свима у Персијсјом заливу), а можемо и у Стару Доху, која је са друге стране залива, ближе луци и аеродрому. Како брзо пада мрак, а крузер на коме смо били, љубазношћу Алегра Крстарења, пристаје тек у 15ч, не преостаје пуно времена, па доносимо брзу одлуку да видимо, овај пут, историјску Доху. Ону стару. Излазимо на станици Сук Вакиф.

Скулптура у облику лајка
Скулптура у облику лајка
Свуда су маскоте мундијала
Свуда су маскоте мундијала

"СРЕДЊА" ДОХА

Доха, престоница Катара, је град који се грубо речено, састоји из три дела: Стари град, савршено очуван и обновљен, затим „Средњи град“, одмах поред њега, са класичном новоградњом и државним институцијама, и Нови град са солитерима типа Дубаи, преко пута залива.

Најбогатија држава на свету је успела да споји арапску конзервативну културу и високотехнолошки напредак. Шангај с једне стране a с друге касаба ловаца на бисере. Делује невероватно да је на овако малом простору одигран Мундијал.
Пре него што је постао гасна и нафтна велесила Катар се издржавао рибарењем, трговином бродовима „доу“ и понајвише, као што смо рекли, ловом на бисере и то роњењем на дах. Сада су богатуни али одају омаж историји спомеником бисерној шкољци на Корнишу (кеју) са чије друге стране је скајлајн маштовитих зграда. Дуж Корниша су стари бродови и споменици Мундијалу. 

Има их свуда. Један је од њих и мали «духић» Ла’иб, маскота Мундијала, а кажу да иако личи на доброг духа Каспера, да је заправо требао да личи на дете које се игра лоптом а огрнуто је традиционалног белом галабијом. Свакако, ми га зовемо духић. Али, доста је Корниша. Има ту монументалних зграда Владе, музеја ових и оних, одраз првобитног капитала нафте и гаса, све док се нису досетили да би «солтеризација» била још боља идеја. Но, то је то. Идемо у Сук Вакиф, у Стару Доху. Ово је била нека «Средња Доха», налик на било коју престоницу било које земље. Идемо у историју, јер ово се није мењало од Средњег века.

Споменик ловцима на бисере на Корнишу
Споменик ловцима на бисере на Корнишу
Доха, Катар
Доха, Катар

СУК ВАКИФ

Камиле које се налазе на сваком кораку, мало пасу, мало се љубе, мало спавају полувезане на отвореним двориштима. Имају тако добре очи, разнежујуће. У Старом граду, иста прича. Имати светско првенство у Катару на подручју величине пола Срема делује надреално. И данас је Доха препуна трагова Мундијала, и стара и нова. Камиле, маскоте Мундијала, ту су као да се још игра.

Сук Вакиф је савршено очувано мало градско језгро, отприлике као подграђе Петроварадина, да будемо сликовити. Све се обиђе за неколико сати, али се свуда помало застане, па то узме фини период времена. Плетене крпаре као заштита од прегрејаних шерпи кошта 1 евро, одличан поклон за све који кувају. Забрађена госпођа седи и прави некакве лепиње-палачинке, волиш слатке, волиш слане, за исто нешто мање од 1 евро. Продавци навалентни. Увече све зуји од живота. Ресторана и кафића, што европских (има италијанске и азербејџанске кухиње, рецимо), на сваком ћошку. Али, лепи детаљи – онај чувени човек што на леђима носи кафу и чај, па ти сипа сагнувши се. Коњичка полиција у традиционалним ношњама штрапацира центром. Сви једва чекају да се усликају с њима, али они никоме не стају. Чај је сјајан, и кад га наручиш, добијеш литре.

Сук Вакиф Арт центар
Сук Вакиф Арт центар

КАКВА ЈЕ КАТАРСКА ХРАНА?

Аутентични сувенири? Можда само крпаре и јастуци. Све остало је очигледно кинеско и можда је некоме и савршени поклон, али веома се граничи са кичем. Када се види неки стари, оригинални ибрик, рецимо, питате власника радње, може ли ибрик да се купи и која је цена – а одговор је – не може, све је то само изложбено. Купите фејк, ово је моја успомена. Мало се човек разочара и набесни због тога. Некако лагано се чини да је град, чак и стари, мамипара. Али, онда идемо у дубину Сука (што је на арапском «пијаца», иначе). И тамо – ресторани са арапском храном и тржнице традиционалним производима.

Мислим, ако птице можемо сматрати «производима». На једном малом простору пуном истоветних радњи, налази се преко 20 продавница птица у кавезима, и то невероватних врста. Наравно, препознали смо голубове, који имају посебно место у арапској култури, али и папагаје у свим могућим дугиним бојама, али нисам сигуран како се зову остале. Праве невероватну пиштаву буку. Деца су одушевљена а одрасли су враћени у детињство.

Сиријцки нас увлаче у свој бутик-ресторан са сиријским мотивима. Али ми идемо да пробамо катарску храну. Опет пиринач са јагњећим ражњићима. Ја иначе и не волим јагњетину превише, али овде се то мора пробати. Њихов хлеб, лепињаст, посут зачином затар или сиром аккави. Не знам шта бих пре. На крузеру имамо и вечеру, али хеј, ко би ово пропустио. Коначно додир Арабије, а не новотарија. Доха је сачувала душу у Суку Вакиф.

Корниши, Доха
Корниши, Доха

СВИЂА МИ СЕ ДА ТИ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО

Катар је добио Мундијал, «на мишиће», на новац и на упорност. Док је трајао, Западњаци су га нападали, а Азија, и нарочито Арапски свет, бранили. Повећала се солидарност међу Арапима. Некада далеки Мароко сада је пун «рођене браће» и Арапи су навијали једни за друге. Повећао се јаз са Западом.

И тако, док је свет спавао Азија, а пре свега Далеки Исток и Персијски залив су преосмислили идеју света будућности. Запад се навикава да игра по правилима другачије цивилизације и није му пријатно. Што би рекао Која „свиђа ми се да ти не буде пријатно“ – рекли би овдашњи да знају за Дисциплину Кичме.

СВИђа вам се овај чланак? ПОДЕЛИте: