Адлер – знаци СОЧИ су били посвуда

Сочи

И зимовалиште, и летовалиште

Сочи, престоница Кавкаске ривијере

СОЧИ

Сочи се после организације зимске Олимпијаде концентрисао на промоцију себе као дестинације летњег туризма, што је овај град, престоница „Кавкаске ривијере“ одувек и био.

Његова царска елеганција, помешана са духом олимпизма и „изгледом Дубаија“ дају овом граду посебан шарм. Ми смо били у њему у време – Олимпијаде!

Лепоте Сочија
Лепоте Сочија

Кратка историја

Кажу да је Богу, када је делио језике, остало много језика у врећи када је дошао да их расподели на Кавказ. Једноставно их је све истресао из вреће изнад ове планине поетског имена и отуда и потпуна лигвистичка и национална шароликост ових крајева. Кажу да су најстарији житељи били Абхази, који данас имају своју републику одмах иза реке Псоу до које се протеже један од делова Сочија, Адлер. Они су били под византијским утицајем и регија је била доминантно хришћанска. Касније су дошли Турци, Хазари, Монголи и на крају, или на почетку, Черкези, који се сматрају староседеоцима Кавказа. 

Цела ова област се једно време по њима звала Черкеска обала, а Черкези су били турски савезници и ватрени муслимани. После руских освајања, мало милом, мало силом, много их је напустило ову област јер су изгубили своја права која им је гарантовала османска власт. Руси су на ушћу реке Сочи у Црно море, под вођством барона Фјодора Торнауа саградили тврђдаву Александрију, која је касније преименована у Навагински. Черкезе су заменили Руси, Јермени, Грузијци, Украјинци, Грци и Немци, али и такви народи као Естонци или Молдавци. Овај регион био је исто што и Аустралија или Америка – место колонизације.

Обала Црног мора у Адлеру
Обала Црног мора у Адлеру
Марина Сочија

историја

1891. је саграђена прва црква, Светог Михајла, а 1890. је настао и светионик. Људи нагло откривају чари летовалишта за и благотворан утицај мора и планина на здравље, па тако настаје и прво одмаралиште „Кавкаска Ривијера“, 1909. Стаљин је волео Сочи и унапредио га је да буде модерно летовалиште у коме ће се одмарати радничка класа, али и он сам. Његова омиљена дача настала је у граду, а данас је отворена за јавност. Стаљин је волео неокласични стил и град је, попут многих других совјетских, постао прошаран неокласичним зградама, а најбољи примери су санаторијуми Родина и Орџоникидзе. Занимљив је из тог доба конструктивистички Институт реуматологије којег је градио архитекта Алексеј Шчусев (1931.). 

Године 1954. Крим постаје део Украјине, и Русија почиње да инвестира у „свој најлепши град на мору“, правећи од њега пандан Јалти. Сочи је постао незванична летња престоница земље. Многи су, ипак, одбијени новим изгледом „Дубаија Русије“ и велелепним грађевинама и високим ценама, па се одлучују да наставе за оближњу Абхазију, која је много јефтинија, а Сочи им служи само за излете. Шта ће се сада десити, после „Кримске кризе“ и Олимпијаде, за коју је саграђено много хотела и смештајних капацитета, и да ли ће туриста бити више, остаје да видимо.

У луци Сочија
У луци Сочија
Царска и совјетска архитектура се мешају
Царска и совјетска архитектура се мешају

ЦАРСКИ СОЧИ, СОВЈЕТСКИ СОЧИ, СОЧИ 21. ВЕКА

Сочи је град зеленила и брда. Успони и спустови улица и тротоара су такви да би им завидело и неко алпско средиште скијања. Но то се дешава када се Кавказ са својих 2000 метара „сјури“ у море. Улице се губе у зеленилу, а палме, акације и еукалиптуси делују чудно са звуком руског језика и натписима на руском, али тако је. И ово је средоземље, на неки начин, екстремно источно средоземље пуно боја. Можда је најупечатљивији утисак Сочија на почетку Железничка станица, грађена 1952. године, у совјетском стилу који меша елементе класицизма, готике, и чега све не. Како се у Сочи долази или возом, или приградским возом са аеродрома, ова зграда остаје у сећању заувек. Понало делује као црква, градска кућа или палата, али то и јесте био Стаљинов циљ: нећемо се више дивити буржоаским иии религиозним грађевинама као што су цркве или палате моћника, већ практичним стварима за совјетског човека: позориштима и железничким станицама. 

Што се тиче цркава, најзначајнија је Саборна црква Михаила Арханђела из 1891. године, која је грађена у руском стилу, бела је и малена, али бескрајно шармантна и увучена у зеленило. Градио ју је Александар Камински да би прославио победоносни крај Черкеског рата, а Михајлу је посвећен и Архангелски стуб, од црвеног гранита, подигнут 2006. године, у част руских војника погинулих у Сочију током истог тог рата. Свети Арханђео Михајло је светац-заштитник града, а његов кип налази се на врху и висок је 7 метара. Упечатљивија, шаренија и монументалнија је црква Светог Владимира, свеца крститеља Русије, која је полихромна и делује старо, али је заправо историцистички нова, из 2011. године.

сочи је рај за очи

Неокласичних зграда у Сочију имате да се нагледате до миле воље. Уметички музеј се налази у великој згради и завршен је 1939. године, а архитекта моћних стубова у коринтском стилу био је Иван Жолтовски. Зимски театар је завршен 1937. године и изузетно је монументалан, окружен са 88 коринтских стубова. Три статуе које се налазе у оквиру позоришта радила је славна Вера Мухина, а представљају Терпсихору, Мелпомену и Талију. Летњи театар има јонске стубове, и такође је жут и бео, и неокласичан. сви заједно ови културни споменици дају ноту строге елеганције у совјетском стилу овом граду који је симбол сунца, лета, новца и забаве. Али, Руси када дођу на море, очекују да увече иду у позориште, на оперу или балет, и њихове брошуре о туризму стално наглашавају да „нећете прекинути позоришну сезону доласком у Сочи“. Тешко схватљиво за Балканце.

Сочински Арборетум, или парк дрвећа, је велика ботаничка башта и једна од великих атракција града, и садржи тропско дрвеће из целог света, а посебно је занимљива Алеја Градоначелника, која се састоји од многих палми које су засадили градоначелници из целог света као поклон Сочију. Путнички терминал морске луке у Сочију је опет налик на железничку станицу, користан и леп, са торњем од 71м. То је апсолутни симбол града и грађен је 1955. године, и фокално је место града. Има 4 статуе које представљају 4 стране света. Љубитељи зеленила, кога овде не мањка, биће одушевљени Парком Ривијера који је установио још 1883. Василиј Хлудов, а овде се налази мноштво смешних статуа које су заштитни знак града. Толико је зеленила као да су зграде додатак парку а не паркови граду.

Скијалиште у Красној Пољани
Скијалиште у Красној Пољани

АДЛЕР, КРАСНА ПОЉАНА И ОЛИМПИЈСКИ ПАРК

Наравно да је архитектура Олимпијаде показала оно што је најбоље у свету у овом тренутку. Издвајају ће нови хотели у Красној Пољани, који су еклектични микс свега и свачега (неки ће рећи кич), који је тежак за опис речима, као и Стадион Фишт (Бела глава на черкеском, тј. адигејском језику), који је касније био само „поплочан“ травом и постао фудбалски стадион за Мундијал 2018. Од градића Сочи постаје велеград, семе нове Кавкаске Ривијере од Азова до Абхазије. Руска Калифорнија. Палме и снег. У једном кадру се виде палме на риви и снежни врхови у даљини. Ајсберг је хала која је личила на насукану санту леда, а на њој су се приказивали видео радови све време док траје мрак. 

Био је то и уметнички пано, и семафор и место на коме можете гледати вести на екрану од 100 метара. Биже то заувек једна од лепших хала на свету. Стадион за хокеј Шајба (то значи „пак“ на руском) је такав да се на њему такође емитију догађаји, исписани су резултати на самој згради. Фасцинантно је колико је архитектура постала спојена са видео-радовима, телевизијом, интернетом. На бридима као у Бејруту, хотели од стакла од 30 спратова. Или више личи на Дубаи. Процените сами.

Адлер – знаци СОЧИ су били посвуда
Адлер – знаци СОЧИ су били посвуда

КАВКАСКА ШВАЈЦАРСКА

То је заиста и надимак Области Сочија. И потпуно и заслужује овај надимак, иако је популарније име некада било Кавкаска Ривијера. Комбинација брда и долина, брзих река и велелепне природе у залеђу, плус савршена инфраструктура, синоним за Швајцарску. Посебно брдске железнице, новоизграђене, за само 7 година. Што је рекао Томас Бах, председник МОК, некима за ово требају деценије, Сочију је требало 7 година. Црвени возови Ласточка (Ластавица) јуре од мора до планина. На сваких 10 минута и ни минут кашњења. 

Скијалишта су спектакуларна. Цео простор од центра Адлера до границе са Абхазијом је изграђен као већ споменути Дубаи, или као некада Санкт-Петербург: у даху. Невероватне железничке станице Олимпијски парк и Красна Пољана су као омањи аеродроми. Сочи и цела област изгледају као Запад. Ово је нова Русија сутрашњице. Ово је клица која даје наду. Сочи се спрема да буде занимљив и купачима, и скијашима, и љубитељима архитектуре.

СВИђа вам се овај чланак? ПОДЕЛИте: