Strada Din Sibiu 5

Сибињ

Јанкова постојбина и престоница старе Трансилваније

Сибињ, Трансилванија

СИБИЊ

Српска опсесија Западом није само финансијске природе, она је и туристичке природе. Када им се укаже слободан термин, Срби највише воле да оду на – скупи Запад. Е, ми смо решили, као и увек, да одемо на мање откривени Исток, и то на исток Европске Уније, у земљу коју су Срби понижавајуће спомињали у вицевима, а сада је богатија од наше домовине, и никада више неће бити сиромашнија. Румунију.

Пиата Маре, банка Трансилваније
Пиата Маре, банка Трансилваније

СЕДМОГРАДСКА С ОНУ СТРАНУ ШУМЕ

Пошто предрасуде, као што знамо, никада нису утемељене у стварности, већ су митови испредени око детаља као кудеља око преслице, ни Румунија није као што „мали Перица“ мисли, већ је то земља у којој се, рецимо, налази митска Трансилванија. Земља Дракуле и Карпата, старих градова пуних уских уличица и древних кућа. А њена стара престоница био је Сибињ, док Мађари нису однели престоницу у Клуж, који је био мађарскији. Погађате зашто: Сибињ је одувек био немачки. Тачније, саксонски. И звао се Херманштат. Имена Сибињ, Сибиу (румунски), Нађсебен (мађарски) су сваизведена од латинског Цибинијум, али Цибинијума није било одавно када је угарски краљ средином 12. века позвао Сасе, како смо некада звали Саксонце, да помогну знањем рударства и да руднике у Трансилванији оживе – логично, пошто су новопридошли Мађари били номадски степски народ из Азије и нису имали појма са планинама и рудама. Али, Саксонци одавно јесу.

И ето их, направише они 7 градова у Трансилванији, или још и који више, али по ових 7 се цела област назвала Седмоградска, како је традиционално име на нашем језику и свим словенским језицима. Ми је зовемо и Ердељ, што је мађарски назив који у себи крије шуму, као и Трансилванија, јер „Силва“ је шума, те му то дође „с ону страну шуме“. Буба Ердељан је ваљда пореклом из Ердеља. А тих 7 градова су: Сибињ, Себеш, Клуж (Клаузенбург), Шегешвар (Сигишоара или Шесбург), Медијаш (Међеш), Брашов (Кронштат), и Бистрица. Из Брашова је, ваљда, порекло вукао Драгиђа Брашован. Било како било, ето нас у митској земљи где су се мешали Немци, Мађари, Румуни, Цигани (поетски израз за Роме), Јевреји, Срби и Бугари. И можда још неко.

Мали трг у Сибињу
Мали трг у Сибињу
Велики трг
Велики трг

СИБИЊ – ГРАД МУЗЕЈ

Године 1992. Сибињ је имао 170.000 становника а Нови Сад 179.000 становника. У Сибињу градско језгро није никада рушено, у Новом Саду се руши од 1918. Никада ништа није грађено ново у центру, за разлику од Новог Сада. Ужи центар Новог Сада би могао стати 6 пута у ужи центар Сибиња. Цео изгледа као Подграђе Петроварадина. Данас Сибињ има 134.000 а Нови Сад 277.000 становника. Као кад би центар почињао од Салајке са историјским кућама, и од Подбаре – тако изгледа Сибињ. Ништа, ама баш ништа није рушено.

Сматрам да тамо негде, дубоко у огњу, постоји посебан круг пакла за урбанисте који су уништили 70% историјског језгра Новог Сада од 1918. до данас, и унаказили Зрењанин и приобаље Митровице, да не набрајам даље. Румуни од 1918. нису имали такве геније у урбанистичким заводима, а чак су и ценили оно што су им саградили Немци и Мађари. Срећом, Румуни нису имали тако ‘напредне’ урбанисте и архитекте којима је било стало да граде солитере у центрима старих градова, омаловажавајући старо, као што их је Југославија имала, на претек. Прва помисао је: како ли је Нови Сад изгледао пре 1945? Вероватно овако некако.

Улица у Сибињу
Улица у Сибињу

УЛИЦАМА СИБИЊА

Улица Тврђаве је најлепша улица у Сибињу, и тако чак и пише испод уличне табле. Улица је са једне стране опкољена старим каменим и дрвеним зидинама и кулама осматрачницама из Средњег века, а десно су преслатке кућице у којима се живи или сау неке радњице. Иначе су све кућице као тортице у посластичарници и обојене су живим бојама. Срж града чине Велики и Мали трг, одвојени (или повезани, како више волите) Торњем Градског савета, а готово су све куће такве да имају на крововима таванске прозоре тако дизајниране да имају «очи» и чини вам се да вас «попреко гледају».

Мало је језиво ако тако схватите, али је суштински врло симпатично. Торањ Градског савета је саграђен у давном 12. веку, али је такође више пута обнављан, а његова архитектура се мењала. Током историје, кула је имала различите улоге, коришћена је, између осталог, као складиште пшенице или као осматрачница у случају пожара. Данас се користи за изложбе. Кула Савета се сматра најиконичнијом зградом Сибиња, који је 2007. године био Европска престоница културе.

Улица у Сибињу
Торањ Градског савета
Торањ Градског савета

ОДУШЕВИЋЕ ВАС САВРШЕНО ОЧУВАН ГРАД

А остале куће? Скоро све су заштићене и имају таблу «споменик културе» и век изградње – најчешће је то 15. или 16. век. У Сибињу вам се чини да је све потпуно нестварно да, а нестварно је и да, путујући на исток из Србије долазите у прелепи средњоевропски град немачког или аустријског типа, какав би итекако пристајао Алпима. ибињ је прави ‘музеј на отвореном’, како пише у проспектима. Готске цркве, барокни тргови и фасаде, улице поплочане каменом… Савршено очуван град у својој архаичности.

Улицама Сибиња
Улицама Сибиња

ЛАЖИ, ЛАЖИ, ЛАЖИ МЕ! ИЛИ МОЖДА ИПАК НЕ.

Једна од најзначајнијих и најинтересантнијих знаменитости је Мост лажи, из 1860. године. Има неколико занимљивих легенди о његовом имену – Најпопуларнија легенда каже да ће се мост срушити када неко лаже док стоји на њему. Друга легенда каже да су мост често прелазили трговци који су покушавали да преваре своје клијенте. Они који су ухваћени бацани су са моста (скупа лаж, не би остао нико код нас).

Према трећој легенди, мост је био место сусрета момака који похађају војну академију и њихових девојака. Момци се нису хтели појавити, остављајући своје девојке да чекају док не схвате да су их лагали (звучи помало не-стрејт ово ударање чежње). Четврта легенда каже да су мост често прелазили млади љубавници који су се клели на вечну љубав. Девојке су се клеле и да су невине, што се често испоставило као лаж након што су се парови венчали. За казну су бачене са моста, јер је то место где су лагале своје љубавнике (предложио бих им реченицу: ти си ми други). Пета легенда о мосту говори о томе како је испод моста могло бити велико језеро у којем су живеле слатководне сирене. Сирене, пошто су врдаламе и заводнице, лагале би своје мужеве-сиренце (сиренац или сирен?) да иду негде другде (само баби по лекове) а ишле су да сретну своје смртне љубавнике на мосту изнад (и даље ми није јасно како сирене воде љубав). Затим би скочиле у језеро када би завршили љубависање

Кров као око
Кров као око

Трансилванија – нама најближа бајка

А када падне сумрак, велики торњеви готичке цркве Цвете Марије, главе цркве Саксонаца Трансилваније, са белом фасадом и шпицастим звоником, засветле да нам кажу да смо у граду који је као бајка. И током дана стотине кафића и ресторана (по сасвим повољним ценама) су препуни, а ноћу ово постаје мала Италија у сред Карпата. Италија која личи на Немачку. Трансилванија – нама најближа бајка.

СВИђа вам се овај чланак? ПОДЕЛИте: