Lepota na mestu bivšeg užasa
HIVA
Nekako smo na našem „brzom Putu svile“ išli na sve bolje i bolje – od Samarkanda koji nas je zadivio, preko Buhare koja nas je još više svojim očuvanim starim gradom ostavila bez daha, pa sve do Hive koja je savršeno restaurirana iza moćnih zidina. Prešli smo preko pustinje Kizil-Kum čiji je pesak zaista narandžast, tako da poprilično opravdava svoje ime „Crvene pustinje“. Ušli smo u oazu i kuće su postale drastično bogatije nego ostatak Uzbekistana. Svuda zelenilo. Stigli smo u Hivu, najlepši grad Uzbekistana i Puta svile.
ROBOVLASNIČKA HIVA
Bio je vreo letnji dan, leta Gospodnjeg 1819. Bar po tome kako su Rusi računali vreme, i koga su uzimali kao Gospoda. U Hivi je bilo više od 600 godina manje, i računalo se ne po Gospodu, tj. Alahu, već po Proroku. Leto u pustinjskoj oazi koju su razne sile htele osvojiti silne vekove- Horezam! Zemlja („zam“) Sunca („hor“) i njena prestonica, u zelenoj oazi, Hiva, grad opasan zidinama od oker opeke, odavali su otisak neosvojivosti i egzotike za Ruse, koji su došli direktno iz neoklasične Evrope. Tamo su se robovi držali samo u dalekim kolonijama. I uglavnom su bili crne puti. A ovde – šok za kapetana kozačke vojske, Nikolaja Muravjeva, koji se preznojavao u kozačkom mundiru – došavši na pijacu roblja, gde su držali na prodaju njegovih 3.000 Kozaka, bilo je još oko 30.000 robova – Uzbeci nisu imali milosti prema svojim turkijskih „sunarodnicima“, Kazasima, Karakalpacima, Turkmenima i ostalima – i oni su bili tu. Uz hiljade Persijanaca sa juga, Kurda, i ostalih lepo uhranjenih ljudi sa što boljim zubima i sjajne lične higijene. Naime, jedan rob je vredeo četiri kamile – tako da nije čudo da su ljudi bili najveći kapital!
RUSI SU OSVOJILI HIVU 1873. godine
Ovaj prelepi grad koji je osvojio oči kapetana Muravjeva bio je u snažnoj kontradikciji sa sramom koji je osećao gledajući roblje. Ali, tako je bilo svuda – i u Amerikama, gde su to radili Evropljani, i u istočnpoj Africi gde su to radili Omanci i Arapi, ai u zapadnoj u centralnoj Africi gde su to Afrikanci radili jedni drugima. Ceo napredak grada zasnivao se na trgovini robljem koje su kupovali i prodavali Šajbanidi, uzbečka dinastija koja je preuzela grad od Timurida, potomaka Tamerlana, takođe strašnog Uzbeka. A onda su Rusi uspeli i osvojili 1873. Hivu, ukinuli hanstvo (kanat) i ukinuli ropstvo. Učinio je to general Konstantin fon Kaufman, koji je Hivi ostavio formalnu vlast kanova, učinivši je pretektoratom. Kana su smakli 1919, a Hiva je postala prestonica Horezamske SSR, koja je 1925. ujedinjena sa SSSR i podeljena po etničkim granicama – severni deo su dobili Uzbekistanci, južni Turkmenistanci.
A mogli su živeti dobro i bez roblja – Hiva se nalazi tačno na mestu gde se sa centralnoazijskog Puta svile skreće prema Volgi i Uralu i Kaspijskom moru.
Paipak, i svo to bogatstvo nije pomoglo razvoju svesti – kanovi su držali narod u izolaciji i bogatstvu u isto vreme, a neposluh je propisno nagrađivan mučenjima. Jedino ih je bilo briga da im obližnji Emirat Buhara ne dira, a ostale su prezirali. A onda su Rusi došli u ovu tvrđavu iz bajke ili noćne more, i reformisali sve. A onda je to uradio SSSR.
ičan kala
Dva i po kilomentra duge zidine visoke 10 metara i pod uglom, sa mnogo kula, vraćaju nas u doba „1001 noći“ – i taj stari grad se zove Ičan-Kala, nasuprot novog gradu, Dičan-Kali, van zidina. U stari grad vodili su ulazi, Ota Darvoza (Očeva kapija), bila je najvažnija. Kan je živeo u palati Taš-Hauli i imao je 150 soba na raspolaganju, ali je pre svega voleo da razapne svoju jurtu (okrugli šator) i da u njoj provodi vreme, kao njegovi preci (nešto kao Gadafi tokom svog života). Ostavili su mu posle aneksije Hive kao protektorata, formalnu vlast, i konkubine, ali ne i roblje i vojsku.
A kako je nastala? Paaa, imamo i mitko objašnjenje. Tradicionalna priča pripisuje ime jednom od sinova proroka Noje: „Priča se da se Sim (Sem, Šem), posle potopa, našao sam da luta pustinjom. Zaspavši, sanjao je 300 zapaljenih baklji. Kada se probudio , bio je zadovoljan ovim predznakom, osnovao je grad sa obrisima u obliku broda zacrtanog prema položaju baklji, o čemu je sanjao. Zatim je Sim iskopao bunar Hejvak, a voda iz koje je imala iznenađujući ukus. Ovaj bunar je moguće videti u Ičan-Kali (unutrašnjem gradu Hive) i danas.
džamija petka ima 218 stubova
Stari grad čuva više od 50 istorijskih spomenika i 250 starih kuća, uglavnom iz 18. ili 19. veka. Mauzolej Pahlavona Mahmuda, sveca-zaštitnika Hive, nije na prvi pogled toliko atraktivan u usporedbi sa svim ovim minaretima, palatama, kapijama i savršenim kućama koje se brižljivo restaurirane i pretvorene u pansione i restorane, ali je od velikog religijskog značaja. Kad smo kod religije, Džamija Petka ili Džuma džamija (džuma je zapravo petak) ima 218 drvenih stubova. Ona je sagrađena u dalekom 10. veku i obnovljena 1788–89, iako njena proslavljena hipostilna sala još uvek ima 112 stubova preuzetih iz antičkih građevina. Ostalih 116 nismo pitali odakle su. Verovatno su novi, rezbareni na starinski način, da se ne primeti.
kalta-minor je zaštitni znak hive
Izlazimo iz džamije. I vidimo samo dve boje – plavetnilo neba i pločica i oker zidina i pločnika. Ove boje nikada nećemo zaboraviti. Ovu svetlost sanjam i dalje kada zatvorim oči. Bolje je reći „snevam“, zapravo. Zaštitni znak Hive, na svim magnetima i razglednicama, je debeli i niski toranj, optočen plavim pločicama, Kalta-Minor. Od milošte ga zovemo „Debeljko“ ili „Bucko“, a ima iza sebe vrlo ambicioznu istoriju. Naime, 1851. godine je Mohamed Amin Kan rešio da napravi najveći minaret na svetu, i krenuo je sa ogromnom i debelom osnovom. Prema njegovom planu, visina minarteta je trebalo da bude 70-80 metara, sa prečnikom koji se naglo smanjuje sa visinom, što bi minaret učinilo trajnijim. Prečnik njegove osnove je 14,2 metra. Gradnja je počela 1852. godine, a 1855. godine, kada je visina dostigla 29 metara, gradnja je iznenada zaustavljena. Prema istoričaru i piscu iz Hive Agahiju, izgradnja nije završena zbog smrti inicijatora izgradnje Muhameda Amina Kana, koji je poginuo tokom bitke kod Seraha 1855. godine.
Buharci kažu da su oni poslali delegaciju Kanu da se ne zevzeči sa najvećim minaretom, jer će biti krvi ako bude viši od onog iz Buhare. I navodno, kan se uplašio rata i stao. Nikad nećemo saznati šta je bila istina. Svakako, kad je kan umro, njegov naslednik je zaključio da ima preča posla od gradnje ogromne kule, i da neće da spiskava novce u ovo, već je ulagao u druge stvari. Ostade Hiva tako sa malim i debelim tornjem, koji je neizrecivo sladak.
jednom ili nikad
Opet srećemo Nasradina Hodžu, koji je prikazan kako se zacenio od smeha pijući čaj sa još jednim prijateljem, verovatno prepričavajući svoje neverovatne storije kako je nadmudrio i Kurtu i Murtu. Svi se slikaju s njima. I ja sam nakratko postao „treći nasmejani drugar“. Noću, građevine postaju savršeno i spektakularno osvetljene i menjaju boju. Ne vredi, moramo još jedan krug po ovoj bajci – jedna danju, jedna noću. Noću je sve tiho, nema suvenira i tezgi, samo restorani i kafići. Kakav mir Orijenta, koga nema ni u Sarajevu, ni u Maroku, ni u Egiptu. Sovjetski islam, najlepši susret svetova. Ako još gricnete u sumrak mantije, koje uopšte ne liče na pazarske, upotpunili ste magiju.
Voleo bih da se vratim ovde i pokažem ovo mesto nekome koga volim. Ali, svet je veliki a život kratak i moguće je da se to neće desiti. Ali, i da se ne desi, i da nastavim drugi merdijanima, uvek ću magiju okera i plavetnila Hive nositi u svom srcu kao neprocenjivu uspomenu. Zato, idite vi. Prvi put. Neka vas Hiva opije.
