Buhara ili bajka uživo
BUHARA
Buhara – grad koji smo isplanirali da posetimo. Krenuli smo iz Samarkanda koji se nalazi na 230 km od Buhare. U Samarkandu smo shvatili da je gorivo jeftino, i da su taksiji jeftini. Shvatili smo i da ultrabrzi vozovi (neki uzbekistanski «Soko», koji kreće od Taškenta i zaustavlja se negde u pustinji Kizil-Kum, i zove se „Afrosijab“, po starom imenu za Samarkand) i pruge koje je izgradila Španija – zapravo nemaju dovoljno kompozicija da bi imali česte polaske, tako da se karte kupuju dosta unapred.
I uz pomoć vlasnice hotela, došli smo na ideju da idemo – taksijem, linijskim, 4 sata vožnje između dva najvažnija grada Puta svile. To se radi tako što se dođe na autobusku stanicu, gde vas opkole taksisti-linijaši (nijedan nije stvarni taksista) i onda se cenjkate.
UZBEKISTAN - CENTAR NAUKE
Naša sreća što nas je bilo četvoro, tako da je brzi polazak zagarantovan i imamo „keca u rukavu“ za cenjkanje, i ostvarujemo dobru cenu. Ovaj scenario će se ponavljati dalje na našem epskom putešestviju.
Elem, kako je Samarkand bio zelen i poljoprivredni, odlazak na zapad nas približava onome što smo mi očekivali od Uzbekistana. Zelena stepa je lagano postajala sve suvlja, rastinje sve ređe, i na kraju je žito postalo zlatno, temperatura veća, a pojavila se polupustinja.
Ono što čini Uzbekistance ponosnima je to što je Uzbekistan bio, u mračnom Srednjem veku u Evropi, centar nauke. Doduše, to nisu baš bili Uzbeci nego persijski narodi s kojima su se kosooki turkijski narodi stopili da bi stvorili današnje Uzbeke, ali ne mari. Odavde je čuveni medicinar Avicena, ili Ibn-Sina, «otac savremene medicine». Uzbekistanci u školama uče da bez Uzbekistana ne bi bilo savremene Evrope, i u pravu su, jer su i drugi naučnici upravo bili odavde kada je u Evropi sve bilo zamrlo. Videćemo u Hivi, korak dalje. Tamo je nastao algoritam.
BUHARA STARI GRAD
„You have Uzbek face!“ – rekla je žena koja prodaje tradicionalne buharske košulje na Trgu Registan. „You too!“ – pokazala je na Jovanu. Pokazala je prstom na Slavka i Cveleta: „Europa, Europa“ pa na mene i Jovanu: „Uzbekistan, Uzbekistan“. Buharska tradicionalna košulja za 950 dinara? Može! Izgleda kao da nosite paučinu, toliko je lagana, a hladi na vrućini. A i svima se svidela odmah na društvenim mrežama. Volim zemlje gde mogu da budem impulsivni kupac.
Stari grad je veliko iznenađenje – ogroman je! I savršeno očuvan, mnogo prostraniji od Samarkanda, koji je mnogo više i carski, i socijalistički, i podseća na Srbiju. Ovde – vidite da je magija Orijenta prisutna. Sav je od oker cigala, a zgrade su savrešno renovirane i ne zna se šta je originalno, a šta rekonsruisano, ali ne mari. Ovako je veoma lako zamisliti kako je izgledala stanica u pustinji za karavandžije.
MAGIJA ORIJENTA
Sve je lepo i sve je lepše i lepše iza ugla, kako koju ulicu prolazimo, sve nam je impresivnije: kompleks Poi-Kalon sa medresama i minaretima, fascinantno osvetljen noću, jeste takav da mami uzdahe. Magija Orijenta. Ovde su u SSSR snimali filmove «1001 noć», «Šeherezada», «Alibaba i 40 razbojnika», a ceo trg vas vraća u bajku, u detinjstvo. Takođe, grad je hipsterski upeglan kao da je destinacija u Španiji.
U Ljabi-Hauzu, centru svega, statua legendarnog junaka iz komičnih priča, Nasradina Hodže, za koga se veruje da je rođen u Buhari. Mali čovek, ili kako bi Torbica rekao, «mali mrav», koji svojim britkiom umom, kao spadalo i naivac, nadmudri vlast – savršen lik za dizanje morala u despotijama. Sećam se priča o njemu iz nižih razreda osnovne škole. Najverovatnije je lik stvoren po istorijskoj ličnosti koja je živela u 13. veku na području Srednjeg istoka. U turskom gradu Akšehiru gde je Nasradin umro, se svake godine od 5. do 10. jula održava festival posvećen ovom junaku. Turci će ispričati da je rođen u Turskoj, ali nemojte na to ni da pomislite u Buhari, a kamoli da zucnete o tome. Čak i statua ima uzbečko lice, sa ukošenim očima i jakim jagodicama.
Buharski Ark - masivna tvrđava izgrađena u 5. veku
Nalazimo se sa rikšadžijom pod Ljabi-Hauza i posle cenjakanja, uzimamo rikšu. Vozač nam obećava za sat i po sve znamenitosti grada, njih pet. Usput pušta najveće hitove uzbekistanske, ruske i turske muzike, i jednu našu IDJ pesmu, koja se savršeno uklapa. Zanimljivo da se u okviru Česme nalaze mošti Jova, starozavetnog velikomučenika koji je trpeo Jahveova mučenja bez hropca i ostao veran i ubeđen u Božju dobrotu.
Muslimani ga zovu Ajub ili Ejub (ili čak Ejup), a katolici i protestanti Job. Prilično je daleko od svoje domovine, ali tu je. Čor-Minor je još jedno čudo – ima četiri minareta – «čor» – četiri na tadžičkom, «minor» – minaret, ali to je samo prividno – tru tornja su skladišta, a jedan je stepenište za krov. Buharski Ark je masivna tvrđava koja je prvobitno izgrađena i okupirana oko 5. veka nove ere. Neverovatno je velika. Svi govore ruski svuda, lako se snaći. Čak i naši saputnici koji govore samo srpski, uspevaju da se snađu sa lokalcima, koji vešto primećuju da je srpski jezik sličan ruskom, znaju da smo Sloveni, a neki kažu, još preciznije, «pa srpski je još sličniji ukrajinskom».
Tačno, od jezika bivšeg SSSR, s kojima su se Uzbeci sreli, ukrajinski i beloruski su nam najsličniji. Ispred stare džamije Bolo Hauz, iz 17. veka, sa tipičnim drvenim stubovima srećemo jednog starijeg gospodina koji me slika. i s kojim sam se na ruskom ispričao o SSSR i Jugoslaviji, koju, kao i svi ovde veoma voli. Bio je u Jugoslaviji i smeši se. Tito, bilo dobro nekad. Da, bilo nekad.
Buhara - gradom dominira ćirilica
Lepa je stvar što je SSSR, a kasnije i nezavisni Uzbekistan, učinio puno na restauraciji gradova sa Puta svile – primenjuju se stare tehnike glaziranja, svaka se pločica radi rućno, i gradovi dobijaju stari sjaj. Na kraju krajeva, u srcu Evroazije i nemate zašto doći ako nema ušminkanih turističkih destinacija.
Svuda smo bili jako popularni zato što smo iz Srbije jer im je to zemlja koju smatraju prijateljskom. Često su me pobrkali sa: Izraelcem, Špancem, Tatarinom, Rusom, a par puta i sa lokalcima (možda su mislili da sam, zbog ruskog, mešanac Uzbeka i Ruskinje ili obratno, što je još češći slučaj).
Gradom dominira ćirilica (Uzbeci koriste i latinicu i ćirilicu, kao Srbi), a Tadžici su dominantna nacija, što se vidi po indoevropskim fizionomijama. Manje je kosookih, turkijskih lica. Neugodna stvar u odnosima Uzbeka i Tadžika je da je Staljin iz nekog razloga etnički tadžičke teritorije pripojio Uzbekistanu, pa je tako i grob Ismaila Somonija (Samanija), oca tadžičke nacije, i sam grad Buhara, iako 70% tadžički, u Uzbekistanu.
Na kraju, ali ne i najmanje važno – hrana! Obavezno probati plov ili njihov pilav, a buharski se zove oš sofi. Nema ga u restoranima posle 14č, jer je «pretežak», a u njega idu i suve grožđice i ovčetina.
