Бухара или бајка уживо
БУХАРА
Бухара – град који смо испланирали да посетимо. Кренули смо из Самарканда који се налази на 230 км од Бухаре. У Самарканду смо схватили да је гориво јефтино, и да су таксији јефтини. Схватили смо и да ултрабрзи возови (неки узбекистански «Соко», који креће од Ташкента и зауставља се негде у пустињи Кизил-Кум, и зове се „Афросијаб“, по старом имену за Самарканд) и пруге које је изградила Шпанија – заправо немају довољно композиција да би имали честе поласке, тако да се карте купују доста унапред.
И уз помоћ власнице хотела, дошли смо на идеју да идемо – таксијем, линијским, 4 сата вожње између два најважнија града Пута свиле. То се ради тако што се дође на аутобуску станицу, где вас опколе таксисти-линијаши (ниједан није стварни таксиста) и онда се цењкате.
УЗБЕКИСТАН - ЦЕНТАР НАУКЕ
Наша срећа што нас је било четворо, тако да је брзи полазак загарантован и имамо „кеца у рукаву“ за цењкање, и остварујемо добру цену. Овај сценарио ће се понављати даље на нашем епском путешествију.
Елем, како је Самарканд био зелен и пољопривредни, одлазак на запад нас приближава ономе што смо ми очекивали од Узбекистана. Зелена степа је лагано постајала све сувља, растиње све ређе, и на крају је жито постало златно, температура већа, а појавила се полупустиња.
Оно што чини Узбекистанце поноснима је то што је Узбекистан био, у мрачном Средњем веку у Европи, центар науке. Додуше, то нису баш били Узбеци него персијски народи с којима су се косооки туркијски народи стопили да би створили данашње Узбеке, али не мари. Одавде је чувени медицинар Авицена, или Ибн-Сина, «отац савремене медицине». Узбекистанци у школама уче да без Узбекистана не би било савремене Европе, и у праву су, јер су и други научници управо били одавде када је у Европи све било замрло. Видећемо у Хиви, корак даље. Тамо је настао алгоритам.
БУХАРА СТАРИ ГРАД
„You have Uzbek face!“ – рекла је жена која продаје традиционалне бухарске кошуље на Тргу Регистан. „You too!“ – показала је на Јовану. Показала је прстом на Славка и Цвелета: „Europa, Europa“ па на мене и Јовану: „Uzbekistan, Uzbekistan“. Бухарска традиционална кошуља за 950 динара? Може! Изгледа као да носите паучину, толико је лагана, а хлади на врућини. А и свима се свидела одмах на друштвеним мрежама. Волим земље где могу да будем импулсивни купац.
Стари град је велико изненађење – огроман је! И савршено очуван, много пространији од Самарканда, који је много више и царски, и социјалистички, и подсећа на Србију. Овде – видите да је магија Оријента присутна. Сав је од окер цигала, а зграде су саврешно реновиране и не зна се шта је оригинално, а шта реконсруисано, али не мари. Овако је веома лако замислити како је изгледала станица у пустињи за караванџије.
МАГИЈА ОРИЈЕНТА
Све је лепо и све је лепше и лепше иза угла, како коју улицу пролазимо, све нам је импресивније: комплекс Пои-Калон са медресама и минаретима, фасцинантно осветљен ноћу, јесте такав да мами уздахе. Магија Оријента. Овде су у СССР снимали филмове «1001 ноћ», «Шехерезада», «Алибаба и 40 разбојника», а цео трг вас враћа у бајку, у детињство. Такође, град је хипстерски упеглан као да је дестинација у Шпанији.
У Љаби-Хаузу, центру свега, статуа легендарног јунака из комичних прича, Насрадина Хоџе, за кога се верује да је рођен у Бухари. Мали човек, или како би Торбица рекао, «мали мрав», који својим бриткиом умом, као спадало и наивац, надмудри власт – савршен лик за дизање морала у деспотијама. Сећам се прича о њему из нижих разреда основне школе. Највероватније је лик створен по историјској личности која је живела у 13. веку на подручју Средњег истока. У турском граду Акшехиру где је Насрадин умро, се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен овом јунаку. Турци ће испричати да је рођен у Турској, али немојте на то ни да помислите у Бухари, а камоли да зуцнете о томе. Чак и статуа има узбечко лице, са укошеним очима и јаким јагодицама.
Бухарски Арк - масивна тврђава изграђена у 5. веку
Налазимо се са рикшаџијом под Љаби-Хауза и после цењакања, узимамо рикшу. Возач нам обећава за сат и по све знаменитости града, њих пет. Успут пушта највеће хитове узбекистанске, руске и турске музике, и једну нашу IDJ песму, која се савршено уклапа. Занимљиво да се у оквиру Чесме налазе мошти Јова, старозаветног великомученика који је трпео Јахвеова мучења без хропца и остао веран и убеђен у Божју доброту.
Муслимани га зову Ајуб или Ејуб (или чак Ејуп), а католици и протестанти Јоб. Прилично је далеко од своје домовине, али ту је. Чор-Минор је још једно чудо – има четири минарета – «чор» – четири на таџичком, «минор» – минарет, али то је само привидно – тру торња су складишта, а један је степениште за кров. Бухарски Арк је масивна тврђава која је првобитно изграђена и окупирана око 5. века нове ере. Невероватно је велика. Сви говоре руски свуда, лако се снаћи. Чак и наши сапутници који говоре само српски, успевају да се снађу са локалцима, који вешто примећују да је српски језик сличан руском, знају да смо Словени, а неки кажу, још прецизније, «па српски је још сличнији украјинском».
Тачно, од језика бившег СССР, с којима су се Узбеци срели, украјински и белоруски су нам најсличнији. Испред старе џамије Боло Хауз, из 17. века, са типичним дрвеним стубовима срећемо једног старијег господина који ме слика. и с којим сам се на руском испричао о СССР и Југославији, коју, као и сви овде веома воли. Био је у Југославији и смеши се. Тито, било добро некад. Да, било некад.
Бухара - градом доминира ћирилица
Лепа је ствар што је СССР, а касније и независни Узбекистан, учинио пуно на рестаурацији градова са Пута свиле – примењују се старе технике глазирања, свака се плочица ради рућно, и градови добијају стари сјај. На крају крајева, у срцу Евроазије и немате зашто доћи ако нема ушминканих туристичких дестинација.
Свуда смо били јако популарни зато што смо из Србије јер им је то земља коју сматрају пријатељском. Често су ме побркали са: Израелцем, Шпанцем, Татарином, Русом, а пар пута и са локалцима (можда су мислили да сам, због руског, мешанац Узбека и Рускиње или обратно, што је још чешћи случај).
Градом доминира ћирилица (Узбеци користе и латиницу и ћирилицу, као Срби), а Таџици су доминантна нација, што се види по индоевропским физиономијама. Мање је косооких, туркијских лица. Неугодна ствар у односима Узбека и Таџика је да је Стаљин из неког разлога етнички таџичке територије припојио Узбекистану, па је тако и гроб Исмаила Сомонија (Саманија), оца таџичке нације, и сам град Бухара, иако 70% таџички, у Узбекистану.
На крају, али не и најмање важно – храна! Обавезно пробати плов или њихов пилав, а бухарски се зове ош софи. Нема га у ресторанима после 14ч, јер је «претежак», а у њега иду и суве грожђице и овчетина.
